Štrajk kuca. Da li da otvorimo ili da prvo pitamo ko je?

Za 28. oktobar četiri brata, četiri oka u glavi, najavljuju meru od kojoj se vlastima već tresu gaće – u obe smene prvi čas neće biti održan! Molimo da se upozorenje ozbiljno shvati! Molimo i zahvalnicu za to što nismo želeli da tako ozbiljno natrljamo vlastima nos dok traje migrantska kriza. Tako smo u mogućnosti – uvek velikodušni, puni razumevanja za sve, da se ne zamerimo, “ćuti, dobro je”. Ali nema smisla ni da baš ništa ne preduzmemo, pa zato dižemo revoluciju 28. taman po našoj meri.



Nagoveštava se tu i novi štrajk, jer smo zaprepašćeni time što Vlada (heeej, Vlada!) nije ispoštovala ono što je potpisala. Bože, Bože, a ko bi to od njih očekivao… Mi izgleda nismo. Prvo nisu oni što su prvi izašli iz štrajka (oni su poverovali za sve pare), a onda ni oni drugi, što im se štrajk ugasio ko izviđačka vatra na letnjem pljusku. Pljusnuše nas po plati i podvismo repiće.

Šta je sporno? Prvo, obećali su nam neku jednokratnu pomoć od koje ni frižider ne može jednokratno da se pošteno napuni, a drugo obećali su da ćemo učestvovati u donošenju zakona o platnim razredima. Onaj je još obećao i da ćemo prvi da se preporodimo od povećanja plate, u znak zahvalnosti što smo puni razumevanja. 

Mene bi bilo sramota da obrvu podignem za tu jednokratnu pomoć, a kamoli da se bakćem s nekim štrajkovima.
Što se platnih razreda tiče, Udovički ima preča posla. Prohujaće s vihorom zbog nekih vetrenjača. Od platnih razreda od 1. januara 2016. nema ništa, a mi da štrajkujemo što nas ne uključuju u pregovore!

Princip da se kazni Vlada što ne poštuje potpisano mogla bih da razumem, da se ne bliže izbori. Bliže se, pa izvolite kaznite ih tamo. 

Ali, ako štrajka ipak bude, šta da radimo?

Za početak, bili bismo nejedinstveni kao i do sada. Neki ne bi štrajkovali zato što ne smeju, drugi iz inata, treći zato što ih je sramota da učestvuju u ujudurmi sa kasnijim pisanjem plana nadoknade. 

Ja, na primer, smem da štrajkujem, inat ne bih terala, a plan nadoknade ne bih pisala. Pa opet, neću da štrajkujem. 

Zašto?

Prvo, neću da igram utakmicu kojoj se rezultat zna unapred. Ne tvrdim da je utakmica nameštena, ali rezultat se zna. Sve da i krene malo masovnije, osuće se očas posla, a kad krene sa odbijanjem od plate ugasiće se začas. To znamo mi, to zna Ministarstvo. Pokazalo je da zna i zeznulo nas je na finjaka. Ništa nije pomagalo što je bilo nas koji smo tvrdili da će novac na kraju biti vraćen. Ljudi su u strahu jer imaju kredite, školuju decu, plaćaju lekove, pomažu roditeljima… Ne smeju da rizikuju i niko nema prava da ih osuđuje. Strah se uvukao u kosti i sada je to stvar egzistencije, a ne intelekta. Sindikati ne mogu da obećaju da će nadoknaditi novac koji nam Ministarstvo uzme, tako da smo u tom smislu prepušteni sami sebi.

Drugo, da bih krenula za nekim (u ovom slučaju za sindikalnim vođom), potrebno mi je da me ubede da znaju kuda idu. Želim da znam koja je prva faza štrajka, koja je druga, kakva je završnica, dokle idemo i da mi daju garancije za to, jače od onih gore Vladinih. Reći će sada – pa mi sve to imamo isplanirano, ali ne možemo na silu da teramo članove kad se oni popišmane. Naravno da ne možete, jer članstvo više ne veruje. Sada stvarno ne osuđujem, već konstatujem. To je jednostavno tako. Imali ste ogromno raspoloženje za štrajk zimus, i Ministarstvo vas je nadigralo. Ispali su veći mangupi.

Treće, neću u štrajk sa onima koji ništa nisu naučili iz prethodnog iskustva. Izvinite, ali meni je to neinteligentno ponašanje. Taj obrazac štrajk upozorenja s prvim časom – jednodnevna obustava nastave – skraćenje časova na 30 minuta – oduzimanje od plate – kraj štrajka očigledno ne vrši posao, a vi opet idete tim putem.

Četvrto, prosto sam ljuta što ne kapirate da skraćenje nastave samo izaziva bes javnosti prema nama. Ništa drugo! Gradivo se ipak kako-tako obradi, đaci se ocene, posao se završi, a nama skinu od plate i još ispadnemo neradnici u očima javnosti, jer jedva čekamo da ranije odemo kući.

Ima i peto, i šesto, i sedmo, ali mislim da je i ovo dovoljno.



*****

 

U kakvom ću štrajku učestvovati?

 

U štrajku sa tri štrajkačka zahteva, od kojih će jedan biti povećanje plate za bar 15%, a druga dva će se ticati poboljšanja obrazovanja. Nećemo se za vraćanje dostojanstva prosveti izboriti kroz povećanje plata. Zar vam to nije jasno? Policajci mogu imati koliku god hoćete platu, ali neće imati dostojanstvo u društvu dok završavaju tromesečne kurseve i prave dilove s kriminalcima. Javno mnjenje je isuviše važna stvar, da bismo je mi, ovako obrazovani, ignorisali. Ne prodaje se koka-kola zato što je dobra, nego zato što ima dobar marketing, kolege sindikalci. Naš je očajan.

 

Učestvovaću u štrajku koji će se odvijati kroz masovne ulične proteste, a ne kroz skraćenje nastave. Da li je moguće da ne razumete da njih samo ulica može da zaboli? Boli ih uvo i za nastavu i za đake. Političari odlučuju o našim sudbinama, a ne struka. I nema osipanja energije u uličnim protestima po svim gradovima. Tu može po neki duhoviti “performans”, jednom-dvaput i ništa više. Protesti se broje kad se zatvori neka beogradska ulica, i nigde više! Tu izlaze kamere, odatle fotografije završavaju u novinama. Protesti subotom, neradnim danima. Časove držimo, jer nam je stalo do učenika, stalo nam je do našeg poziva, nije nam motiv da ranije idemo kući. A subotom zatvaramo saobraćaj, planski, da se zna koje subote koji gradovi šalju pune autobuse, da se troškovi raspodele, da nikoga ne košta previše, a da nas uvek bude dovoljno.

 

Učestvovaću u štrajku kome će prethoditi roditeljski sastanci u svim školama, u kojima ćemo se sa roditeljima dogovoriti kako da poboljšamo školovanje njihove dece, a naših đaka. Roditelji nam nisu neprijatelji, a mi ih uporno guramo na suprotnu stranu. Odvojite malo sindikalnog novca i odštampajte flajere. Delite ih roditeljima, ubacujte u poštanske sandučiće, zakupite termin na nekoj televiziji, ako treba, objasnite ljudima da mi ZNAMO šta ne valja u prosveti, ali nas niko ne pita (ili nas pita fore radi).

 

Učestvovaću u štrajku koji će dokazati da smo najobrazovaniji sektor. Šta to znači? Duhoviti i lucidni transparenti, bilbord ako treba (nemojte mi reći da četiri sindikata ne mogu da podele trošak jednog bilborda na mesec dana), inteligentne i vrcave ideje, ozbiljan pristup internetu kao izuzetno moćnom mediju, duhoviti tekstovi, pesme, karikature, SVE!

 

Naslutim li takve planove kod naših sindikata, štrajkovaću iz sveg srca i podržavaću štrajk na sve raspoložive načine.

 

Drugačije neću, jer nisam magarac. 

4 komentara

  1. Kao priprema za čas. Ako nema ciljeve i zadatke, ishode i način ostvarivanja istih, kao i aktivnosti, bolje sedi kod kuće-manja je šteta.Podržavam!

  2. klotfrket says:

    Милка, као било који посао у животу који желимо озбиљно да обавимо.

    Ако упорно мутим шлаг за торту са превише млека и то топлог, и никада ми не успе, у мени је проблем што не схватам да треба мање млека и да га треба прво охладити. Ако у кући прво очистим подове па све остало, и подови се за време чишћења осталог поново запрљају, у мени је проблем што никако да схватим да се подови остављају за крај.

    Намерно наводим ове "непросветне", тривијалније примере, јер добар план није само ствар стручности, већ и здравог разума и искуства. А ми бисмо опет неразумно и као да не познајемо емпиријско учење.

  3. Логика нам је затајила.

  4. Ljiljana says:

    Toliko istine kežete da uspete da me nasmejete! Da Vas nema trebalo bi vas izmisliti!

Ostavite komentar

Your email address will not be published.