E, baš lepo da su svi završili osnovnu školu!

Pogledah minimum bodova učenika koji su upisali školu u kojoj radim. Za četvorogodišnje profile prosek 63 poena. Taman pomislih da se obradujem, kad me iskustvo lupi po ušima. Da je sve normalno, imali bi verovatno 43. Znači, opet od septembra po desetak đaka u svakom odeljenju koji od engleskog jezika znaju štampana slova latinice. Nakon osam godina učenja. A onda ćemo se čudom čuditi što nam zemlju vode ljudi stručni samo za hvatanje krivina i lov u mutnom. Negujemo prolaženje na foru, a posle se zgražavamo. 
Šta li radimo, čemu li se nadamo, da mi je znati.

Da li će neko ponovo da razmotri tu nametnutu i naređenu popustljivost u osnovnoj školi? Da li će nekome pasti na pamet da smanji broj đaka u odeljenju, smanji obim gradiva, precizno propiše mehanizme ocenjivanja napretka (i proveri njihovo sprovođenje), zaista naći načina da se radi na ostvarivanju standarda koji su za sada mrtvo slovo na papiru?

Da li smo stvarno učinili uslugu osnovcu koji se provukao i umesto zaslužene jedinice dobio bednu klimavu dvojku? Sve što smo mu time poručili jeste da se može provlačiti do kraja školovanja. Da je jednom ponavljao, možda bi shvatio da ipak mora malo i da se potrudi.

I dalje navijam za testove posle šestog razreda nakon kojih škola određuje da li je đak za gimnaziju, stručnu školu ili zanat. Kakve želje učenika i roditelja, kakvi bakrači! Opšta razmaženost na sve strane, zbog koje su nam u srednjim školama vezane ruke. Trećina svakog mog odeljenja ne može nimalo da prati nastavu, a predajem atraktivnim četvorogodišnjim profilima, kao što su finansijski i poslovni administratori. Ovi drugi osim engleskog jezika izučavaju i poslovni engleski jezik kao poseban predmet. Radi se o profilu koji osposobljava učenika da posle stručne škole potpuno “vlada” kancelarijom. Mora biti veoma pismen, komunikativan, snalažljiv, organizovan. Takvih je u proseku pet u odeljenju od 30 đaka.

S druge strane, od mene će se očekivati da sa njima obnovim gramatiku iz osnovne škole (čitaj: predajem ko da se nikada ranije sreli nisu), da tu gramatiku nadogradim složenijim konstrukcijama, da proširim rečnik onima koji ne znaju sami da formulišu najjednostavniju rečenicu i da, pre svega, radim na jezičkim funkcijama, finesama, formalnom i neformalnom jeziku.

Kad pogledam šta je propisano, odmah da vam kažem – ja ću svoj posao moći korektno da uradim sa trećinom odeljenja, trećina će lebdeti negde između, a trećina treba da ponavlja bar zbog mog predmeta (tu obično dođe i matematika, jer su to dva predmeta kod kojih se svako novo gradivo oslanja na prethodno i gde se rupe u znanju najskuplje plaćaju).

I šta ja sada da radim? Da u startu dignem ruke od onih koji znaju samo štampana latinična slova? Da mi otpadnu ruke od pisanja nekog IOP-a za svakog od njih? Da me bude baš briga za ono što je propisano i da ih osposobim da kažu da su gladni, žedni, pitaju koliko ovo košta, gde je bolnica? Kako da im to ocenim kad je opis dvojke u Pravilniku o ocenjivanju pravljen za učenika koji je u osnovnoj školi ponavljao jer nije učio, a on dobio dvojku, pa čak i trojku ako mu je falila za uspeh? Ili da ih pustim da svi ponavljaju, pod uslovom da mi to prođe na veću? Da li da mi potpišu na početku prvog razreda izjavu da nikada neće raditi negde gde će im trebati i strani jezik? Što je najgore, znam da će većina raditi neki petnaesti posao, ali neko drugi je propisao da moraju i engleski da uče u školi. Nisu đaci krivi. Nisam ni ja.

Da li da ih grupišem u neki deo učionice i dam im da crtaju cvetiće i prave panoe, dok ja radim sa đacima sa kojima se može raditi gradivo za srednju školu? Ne mogu, jer se gnušam pravljenja panoa za dvojku.

Da li to ikoga brine u ovoj državi ili da pustimo konferenciju za novinare i čujemo kako nam je dobro?

Videh negde da kolege predlažu inicijativu da u osnovnim školama nedeljni fond za strani jezik bude tri umesto dva časa. Na stranu to da ne možeš povećati fond jednom predmetu, a da ne smanjiš drugom. Na stranu i to da li je urađena procena da će trećina časova više doneti trećinu uspeha više (to što to deluje logično ne mora da znači i da je tačno).

*****

Nema nama boljitka dok tetošimo osnovce, dok svako ko upiše mora i da završi, a da onda sa nacifranim uspehom bira u koju će školu.

To zaista mora da se promeni!

Razumem da su roditelji naši prvi saradnici i da se od njihovih poreza isplaćuju naše plate. Međutim, izbor srednje škole ne sme biti samo želja roditelja i njihove dece. To što imaju dovoljno bodova za željenu školu kod nas ne znači ništa, jer u većini slučajeva ti bodovi ne odgovaraju realnom znanju i sposobnostima učenika. I svi to znamo, i niko ništa ne čini da se to promeni. Roditelj nije stručno osposobljen da proceni mogućnosti i sposobnosti deteta. Bezmalo svaki misli da je njegovom detetu mesto u fudbalskoj reprezentaciji, a ono ne ume ni da šutne loptu. Kad se roditelj pita, svako dete treba da bude astronaut, svako je prepametno i talentovano, a nije.

Škola je postala radijska emisija “Čestitke, pozdravi i želje”.

Nemam ništa protiv. Nek vam bude.

Ali mi onda ne namećite gradivo koje sa većinom đaka ne mogu da obradim i opise ocena koje ne mogu da poštujem pri ocenjivanju osim ako ćete mi dozvoliti da svake godine imam po dvadesetak ponovaca.

O trogodišnjim profilima ne smem ni da razmišljam!

Premijer pljampa o dualnom obrazovanju, a niko mu nije rekao da skoro da nema učenika koji je trogodišnji profil upisao zato što ga to zanima, već zato što nije mogao da upiše ništa drugo.

Za takve bih uvela dvogodišnje srednje škole, gde bi od opšteobrazovnih predmeta imali samo srpski jezik, da umeju da se potpišu i pročitaju reči OPASNO, OPREZ, ISKLjUČI MAŠINU U SLUČAJU DA … Mimo srpskog, pravac kod majstora da učiš zanat, pa ako na kraju dobiješ majstorsko pismo – dobiješ. Ako ne, mora neko da radi i na mešalici, mora neko i da čisti ulice i nosi džakove, a za to ti škola ne treba.

U međuvremenu ćemo se igrati škole, ispisivati divne izveštaje koji veze s mozgom nemaju i pravićemo se da smo danas jedno od najnaprednijih društava u Evropi, iako smo bili na rubu propasti.

Tako će pisati na papiru, a papir trpi sve!

14 komentara

  1. Анониман says:

    Svaka Vam čast! Sve što ste rekli je itekako tačno! Radim u osnovnoj školi kao nastavnik matematike i ne mogu Vam opisati koliko je tačno da su rezultati na kraju osnovnog obrazovanja i vaspitanja NEREALNI!
    A ovo što ste rekli za roditelje je živa istina. Ako detetu ne date adekvatnu ocenu (a pod adekvatnom ocenom se podrazumeva ocena za koju roditelj smatra da njegovo dete treba da dobije), onda ste na meti tih roditelja – obično ne znate da radite svoj posao, kao nastavnik ste krivi što ga/nju niste to naučili, dajete preteške zadatke i sl.
    Baš čudno kako svi oni znaju da rade naš posao a skoro niko od njih nije zaposlen u prosveti. Izgleda da u svakom roditelju leži skriveni talenat za nastavnika. Još da nešto u stilu Zvezda Granda iliti Pinka (ko šta više voli) napravimo takmičenje za izbor najboljih nastavnika amatera i slika pravog stanja prosvete u našoj državi može da bude kompletna 🙂

  2. Потпуно се слажем са делом: " И даље навијам за тестове после шестог разреда након којих школа одређује да ли је ђак за гимназију, стручну школу или занат." Заиста је шести разред крајњи тренутак да се прекине са силовањем оних којима питање: „А шта ће то мени у животу?", не силази са усана.

  3. Анониман says:

    Malo je bezobziran i bezobrazano napisan tekst. Slazem se donekle, ima istine, ali istina je da ima i katastrofalnih profesora i svih onih i u rangu nizih, prosto se pitam i ja i mnogi, kako su u opste zavrsili skole! Ili su neznalice, ili su ubedjeni da znaju previse, a pravih kvalitetnih nastavnika je jako malo! Nastavnik koji ce biti i dobar covek i psiholog i kvalitetan predavac i adekvatan i objektivan ocenjivac!!! Za mene je to jedino istina. Ima svega, nisu deca najvise kriva, vec svi u lancu.

  4. Драшко says:

    Божанствена жено, потписујем!!!
    Одавно нисам прочитао тако добар текст, тако добру анализу!

  5. klotfrket says:

    Ко тврди да нема лоших просветних радника?
    Има их таман колико и лоших лекара, судија, полицајаца…
    О суду да је мало квалитетних би се већ могло дискутовати.

    Ко тврди и да су деца крива? Деца су слика својих родитеља и друштва у коме живе.

    Можда да прочитате још једном па ми појасните у ком је делу текст безобзиран.
    Што се безобразлука тиче, то већ не признајем као тему за дискусију.

  6. klotfrket says:

    Заиста мислим да би то било најобјективније и најисплативије.
    Овако имамо на десетине генерација које су уписале неку школу јер су родитељи тако желели, или школу за коју једноставно нису способни.
    Немамо сви плаве очи, нисмо два метра високи, па зашто бисмо морали сви да будемо за озбиљне школе?

  7. klotfrket says:

    Родитељи имају права да буду субјективни, а друштво мора да направи механизам који ће ту субјективност неутралисати за добробит детета.

  8. Анониман says:

    U skoli rade ljudi svakakvih mentalnih profila i isto tako ko zna na koji nacin zavrsenih fakulteta, srednjih i osnovnih skola. Deca mnogo toga ne znaju, od nekih stvari koje ne nauce kod kuce pa preko skole. Ko je kriv? Pa svi.Mladi zivoti najmanje. Na kraju, ti svakakvi profesori, uvek ih je bilo, daju prolazne ocene iz nekih svojih razloga. I koja je onda tu krivica na deci? Moralna? Bezobziran u smislu da ste Vi zauzeli stav samo gledajuci sebe, i mozda kaznjavajuci tu ne bas pismenu decu. Sve je naravno relativno. A sve se u yivotu moze promeniti uz rad, trud, posvecenost, razumevanje, SVIH NAS. Bilo bi dobro da se u skole uvede cas psihologije, mnogima bi, sigurno bilo od pomoci. Ne cas u smislu da bude uveden kao obavezan, ocenjivacki, vec vise kao vid pozitivnog i potrebnog edukativnog gradiva, gde ce se razgovarati, gde ce deca otkrivati bolji i lepsi deo svoje licnosti, nauciti neke mehanizme prezivljavanja odovog surovog zivota i ljudi!

  9. klotfrket says:

    Е, сад вас већ боље разумем.
    Сложили смо се око тога да у просвети раде и овакви и онакви људи. Радили су и када сам ја ишла у школу, али тада то није била тема за расправу. Раде и у другим професијама, али се ту људи ређе усуђују да коментаришу оно за шта нису стручни. Сви су стручни за фудбал и просвету. За просвету ваљда зато што су и сами ишли у школу. Ја сам, рецимо, имала неке операције, и по тој аналогији бих баш могла да објасним неком хирургу како се оперише.

    У праву сте да има и таквог давања прелазних оцена какво сте ви навели.
    Међутим, оно што можда не знате јесте то да је малтене немогуће закључити јединицу у основној школи (заслужену, објективну, код наставника који је квалитетан), јер постоји милион начина да се она поправи без учешћа наставника у томе.
    даље, нисте свесни ни тога колико деце час проводи гледајући кроз прозор или у неку тачку. Њих одавно не занима ни учење, ни знање. Занима их само да на крају оцена не буде лоша. Зашто? Зато што им родитељи само о оценама причају, а и зато што знање у овој земљи није гаранција ни за посао ни за добру плату. Зато и кажем да су деца слика својих родитеља и целокупног друштвеног амбијента.

    Мислим да је мотивација највећи проблем. Деца је данас често немају. При том знају да ће свакако завршити школу, таман ништа не пипнули.

    Што се тиче психологије, нема препреке ни да данас оду код школског психолога или педагога и поразговарају о својим проблемима. С друге стране, преблагом политиком некажњавања лоших поступака, толерисања свега што ученик у школи ради, у приличној мери је угушена васпитна улога школе.

    И на крају, ја нисам ни научни аналитичар, ни истраживачки новинар. Пишем лични блог и у њему износим личне ставове. Не мислим да при том гледам само себе, али да у формирању мојих ставова кључну улогу имају моја искуства (22 године стажа) то је тачно. Моја искуства нису само лична, већ и искуства колега које познајем, родитеља које познајем, стручне литературе коју читам. Све је то искуство.

  10. Анониман says:

    Znate li da ima profesora, koji smatraju da ako dete nije zainteresovano ili dobije losu ocenu, tj ni za dvojku ne zna, oni smatraju da su oni delom krivi jer ga ga nisu motivisali i objasnili dovoljno dobro? I svaka im cast! Ima istine. Sustina je da uz pametnog i dobrog predavaca/profesotra dete uz sopstveni trud i zalaganje moze da da vise. Znaci ako je njegova realna ocena znanja trojka, neka bude trojka, tj, ako ima jedva dvojku, sigurno moza da nauci barem za trojku. Razumete?! A i ti sto imaju petice, pitanje je realno koliko su to petice. Svi trebaju imati podjednake sanse. Posebno za zalanje i trud! Drugo, ja ne znam ni jednog bas loseg djaka da je upisao dobru skolu. I koliko to neko kroz svoje osnovno skolovanje moze da nadobija dobre ocene, radi reda? Pa i ako ih ima, sigurna sam da je to bilo za par nekih predmeta. Sad, zasto i to, to ne znam… Dobre skole upisuju dobri djaci, manje ili vise. I znate ono, fakultet ne zavrsava pametan *samo* vec uporan pre svega. Znaci uz rad i trud mnogo toga je dostizno. A da ne pricamo ponaosob o skolskom katastrofalnom sistemu. Malo toga ostane u mladim glavama. I skola nije samo ocenjivanje, to je mnogo vise! Nismo najpametniji narod, daleko smo od toga. Mozemo od pametnijih naroda barem prepisati u uvesti adekvatan sistem skolovanja, pa da nam bude svima bolje. Ucenje ne kao moranje, vec kao zeljai potreba. Znate li koliko roditelja uzima privatne casove svojoj deci, i engleskog j. i drugih predmeta, jos u nizim razredima? Zasto? Pa ima tu svega, ali opet kazem i tvrdim, zbog uzasno losih ucitelja i nastavnika. Sve se nesto vrda, svako ima svoje razoge ali sve je to dalje od sustine. Sve na kraju ide to po grbaci i dzepu roditelja. ,,U jednoj skoli u Čikagu gde đaci, ukoliko neki predmet ne polože, umesto skora dobijaju ocenu “nedovoljan, za sada”. Pružajući učenicima uvid u njihovu trenutnu poziciju na krivi učenja, nagoveštena im je i perspektiva ka pozicijama koje bi mogli da zauzmu. Na taj način, proces ulaganja truda biva pozitivno asociran, te se deca uče da motivaciju crpe iz privremene kategorije “za sada”, umesto da su zarobljeni u predodređenom stanju „sada“. Moglo bi se o ovome do sutra. A vaspitanje je posebna tema.
    Pozdrav, Ivana

  11. klotfrket says:

    Ивана, а да ли ви знате да има ђака који ће вам читаве године враћати празан папир са теста иако тест има део за двојку који се без ичије помоћи код куће научи за пола сата? Да ли знате да има ђака који увек одговоре са "нисам спреман"? Да ли знате да има ђака које мрзи да понесу књигу и свеску, да дођу на час ако је први ујутру?
    Има и оних који када их питаш зашто не пазе на часу кажу "ма мени ће то да објасне на приватном часу". Па онда има и оних које мрзи да дођу на допунску наставу и не дођу никада, а наставник их уредно чека јер једино ту има могућност да се нарочито посвети ђацима који не знају и не разумеју градиво.

    Мислим да посматрате проблем једнострано, са унапред заузете бусије с које треба грдити наставнике и само наставнике.
    Претпостављам да нисте наставник, али сте ипак убеђени да разумете тему о којој говорите.

    Не кажем да ни за шта нисте у праву. Верујте да ти лоши наставници мени сметају више него вама, јер бацају љагу на све наставнике који свој посао раде коректно, а њих је више.

    И на крају, сматрачла бих да је проблем у мени када бих у одељењу имала половину јединица.
    Док се броје на прсте једне руке, држим да је и до ученика, њихове незаинтересованости, чињенице да не цене знање и да их не занима да га стекну. Моји ђаци имају између 15 и 19 година. Довољно су велики да треба да пронађу унутрашњу мотивацију.

  12. Анониман says:

    Daleko od toga da sam kivna na nastavnike. Oni su ipak gulili stolucu da bi bili to sto jesu i tu gde jesu, a deca imaju da uce prilicno, ako imaju slicne ambicije. Odrastatanje je bolno i zivot je kako kome, takav kakav jeste. Od sjaja do ocaja. Opet kazem, najzalije mi je te dece, koja zivotare i provlace se kroz zivot gledajuci najcesce besmisao, porodicne drame i tragedije, uzaludno gubeci vreme na gluposti. Nije vama lako, nije nikome u tom lancu, svi bi sve hteli a mnogi malo pruze…Losi roditelji, uglavnom losa i deca i tako iz generacije u generaciju, u krug…Ne znam odakle promene najbolje krece. Iz kuce dobrim delom sigurno. Vama svakako srecan i odmoran raspust i manje nerviranja od septembra 🙂 Ivana

  13. Анониман says:

    Родитељи смо ученице 5-3 ОШ Светозар Милетић у Земуну. Четири године ОБАВЕЗНОГ школовања протекле су без и једног проблема захваљујући учитељу Златку, ЧОВЕКУ који је био
    принуђен да ради са 38 ученика (малтене 30% већи број од максимално законом дозвољеног).

    На самом почетку петог разреда деци је из математике подељен ИНИЦИЈАЛНИ ТЕСТ са укупним бројем задатака који су успела да реше само 3-4 психофизички зрелија ученика. Следи тиранија. Огледа се у искључивом начину оцењивања- задавањем контролних и писмених задатака. Резултати одељења- катастрофа. Зашто? Не ради се о школском програму за предмет. Неадекватан, превелики број задатака задатака, недовољно време и недовољан простор за рад. Почиње подела минуса (три минуса- јединица) Након задатог контролног који је садржао 22 задатка одлазим код наставнице математике Милијане Ковачевић. Ту сазнајем да она ради за исту плату као њене колеге у школама где одељења имају двадесетак ђака, да њу интересују само ученици који 1о минута пре звона предају своје задатке, да не уважава примедбе детета о превеликом број задатака на недовољном простору за рад… Обратио сам се психологу, педагогу и напокон директору Мосуровићу. Редом говоре- не разумемо се у математику. Из разговора произлази да су сматрали да се ради о сујетним родитељима. Обратио сам се Школској управи Београд. Одмах ми је речено да су они "без људи, без адекватног простора, без адекватне опреме, да узрок лежи у кабинету". Упозоравају ме да моје обраћање Школској управи неће моћи у скорије време да се реши…Добијам број телефона помоћника министра Жељане Радојичић. Контактирам њену сарадницу, кажем шта и где ми је речено. Школска управа ангажује (зато што га сама нема) просветног саветника за математику У СРЕДЊОЈ ШКОЛИ.
    Саветница врши ванредан надзор и бави се атмосфером на часу и бирократским питањима, док о проблему- броју задатака, потребном времену и адекватном простору за рад- НИ РЕЧИ. Предлажу мере- да школа убудуће уписује законом дозвољен број ученика и да се оцењивање прилагоди резултатима иницијалних тестова.

    На родитељком састанку директор бива упознат са проблемима по психу ученика проистеклих из начина оцењивања наставнице Ковачевић (страхови, грижење ноктију, проблеми са спавањем…). Мајка једну ученицу исписује из школе због математике…

    Ангажовао сам са судског списка судских вештака доктора математичких наука која је сачинила налаз са мишљењем- да је одељење у 70% случајева оштећено задавањем неадекватног (превеликог) броја задатака, на неадекватном простору за рад. Све то предајем Школској управи која и даље ћути.

    Просветна инспекција Београда је ТРИ ПУТА враћала предмет Школској управи. Речено ми је отворено- њихов врућ кромпир нека сами решавају.

    Осокољена аутистичним системом наставница Ковачевић је до краја школске године вршила насиље над психом ученика на исти начин- задавањем превеликог броја задатака за које је унапред знала да 90% одељења неће моћи да показе постигнуче.
    Финале је забршни тест у којем је уз снижавање критерија за 1о поена одељење имало катастрофалан резултат.

    Током целе школске године просек одељења се вртео око 3,15.

    Приликом поделе сведочанстава 23. јуна 2о16. разредна старешина БИљана Швабић објављује-
    успех одељења, 1 добар, 6 врло добрих и 29 одличних, од тога 18 са оцениом пет-нула.
    Затим се обраћа мени и каже "да се борила и за моје дете, али да није успела из разлога познатих присутном тати". Моје дете је једино у школи са просеком 4,92, једино дете којем
    одељењско веће није поклонило оцену 5 из математике (што је учињено за најмање 9-торо).

    Драги родитељи, драги просветни радници- сада знамо да се иза свега крије велики бизнис-
    када се сабере ђачки динар 700,оо динара у првом полугодиштзу, 700,оо динара у другом полугодишту, када се додају провизије од продатих уџбеника преко школе од цца 3о%, када се саберу дневнице за екскурзије, када се саберу плаћени приватни часови итд. итд све је јасно. Насиље над психом ученика најперфиднијег облика НИКО не искорењује.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.