Zemlja skuvanih žaba

Više ni ne pitamo da li je moguće da je ovo taj život – život koji prolazi mimo nas, gde su svi dani i sve godine iste, gde vreme leti, a mi stojimo u mestu. Ako se i sećamo svojih mladalačkih snova, kada podvučemo crtu znamo da u najgorim noćnim morama nismo zamišljali ovakav život. A sanjali smo samo da živimo pristojno i dostojanstveno.

Ubedili su nas da je luksuz izaći bar jednom mesečno s porodicom na ručak. Ubedili su nas da je normalno trpeti, nemati, zajmiti, biti hronično željan svega. Ubedili su nas da je luksuz otići s porodicom na letovanje, i to na rate. Ubedili su nas da je razbacivanje imati više od dva para cipela, a da je normalno birati kome će se u porodici koje jeseni kupiti nove. Postali smo nacija gojazna od hleba, jer za meso para nema. Postali smo zemlja isfrustriranih roditelja jer deci ne možemo da priuštimo stoti deo normalnih stvari koje bismo želeli. Postali smo zemlja posvađanih supružnika, jer smo stalno pod stresom, stalno nervozni, hronično nesrećni.

Postali smo gubitnici, a nije nam jasno zašto. Pošteno smo završili škole, pošteno radimo svoj posao, ali ova država nije zadovoljna – cedi nas dok ne pocrkamo i ubeđuje da tako mora. Da tako treba. Da je to savršeno normalno. Sahranili bi nas najradije, ali ne mogu dok plaćamo poreze i doprinose. Umesto da urlamo “Hoćemo bolje!”, mi šapućemo da može i gore. Nema težnje ka srećnijem životu, već straha od veće nesreće.

Sramno nazivaju minimalcem najnižu platu u ovom delu sveta, sa kojom se minimalni troškovi ne mogu pokriti. Dvoje roditelja na minimalcu, sa dvoje dece u kući, za kupovinu zimske jakne se spremaju onako kako je normalno spremati se za kupovinu novog auta. Naši su radnici najobespravljeniji u Evropi. Nemaju para da se leče, da poprave zube, da zakrpe cipele. Štede na ogrevu, krpe jednu rupu dok se druga otvara, duguju za struju, za vodu, dolaze im izvršitelji, strahuju da će ostati i bez to malo sirotinje koju su stekli. A onda poboljevaju, pa i bolesni rade, jer je luksuz otići na bolovanje. Za to vreme se cena rada podiže za tri-četiri dinara. Ubedili su nas da je i to normalno i da tako treba.

Ponizili su nam roditelje u starosti, naterali ih da kopaju po kontejnerima, umesto da nakon 40 godina rada biraju banje u kojima će malo ojačati, smanjiti bolove, poboljšati zdravlje. Umesto da se igraju sa unučićima, gledaju ih preko Skajpa, jer je iz ove zemlje pobegao svako ko je mogao.

Deca nam odrastaju u uverenju da je normalno ovako živeti, jer za drugačije ne znaju. Za razliku od porodica u normalnim zemljama, kod nas ne možete da isplanirate da sa decom za praznike negde otputujete, da vam deca upoznaju i drugačije kulture, obiđu znamenitosti iz udžbenika.

I sve to ne bi bilo toliko tragično, da se mi nismo sa tim pomirili.

Ubacili su nas u lonac sa hladnom vodom početkom devedesetih.
Zatim su svi od reda lagano pojačavali vatru.
Učinilo nam se da smo početkom novog milenijuma mogli da promrdamo, onako ovlaš obareni.
Ubrzo su i oni pojačali vatru.
Voda je proključala, a ova poslednja vlast je dodala zapršku.
I ne samo to! Ova poslednja vlast nas grdi što, tako skuvani, ne radimo dvanaest sati za minimalac, što smo alavi, što se ne ponašamo kao protestanti, što hoćemo plate, penzije, bolje školstvo, jeftinije i bolje organizovano zdravstvo, nezavisno pravosuđe, bezbedne ulice…

Ne odgovara im da podignemo glavu.
Poručuju – tišina tamo! Ne krekećite kad ste skuvani!

Pa zar da i na to pristanemo?

21 komentara

  1. Анониман says:

    KAKO BI BILO LEPO RECI DA OVO NIJE NAS ZIVOT NEGO SAMO NOCNA MORA KOJA TRAJE, TRAJE , TRAJE …….

  2. Анониман says:

    Bravo koleginice, to je ta prica, na žalost potpuno verodostojna…

  3. dr.vidin says:

    kad su ljudi nepismen

  4. OljaKa says:

    Kao i uvek rekli ste pravu istinu 🙁

  5. Наташа says:

    Ипак, кад имам времена од борбе да преживим и не будем несрећна, ја крекећем! И још се смејем … јер још се надам! И нису ме убедили, посебно не ови што ми на главу сипају запршку у тежњи да ми сагоре све мождане вијуге! Смејем се њиховом покушају док срце стежем што и друго дете почиње да размишља о одласку из моје земље, наше земље чије су небо потамнели и избраздали осионом вожњом ултразагађивачких авиона!

  6. Анониман says:

    Узрок наше несреће и јесте у схватањима које намеће аутор текста,зато Вучић и може да ради шта хоће. Значи,није крива држава ,него режими и диктатори тих ЕУ и НАТО режима. Наша несрећа није кренула ,,90-тих,, него 1945. Када схватите на дупе и стомак нису основни биће боље.

  7. klotfrket says:

    Мислим да нисте разумели текст, али ми је драго да и поред тога имате мишљење о њему. То вам је као то дупе које сте поменули. Свако га има. Мислим, мишљење.

  8. klotfrket says:

    Нисам мислила на убеђивање кога смо свесни, него на апатију коју живимо, а која је последица тог неосетног крчкања.

  9. Snena says:

    Mada, iskreno, mislim da njih ne zanima naše kreketanje. Oni kobajagi traže tišinu. Zapravo, nije ih briga. Mislim da su shvatili da ljudi više nemaju snage. Uopšte nije teško shvatiti ni sa delićem mozga koji im je preostao. A onda su počeli da ''tupe'' sve više.

  10. Sve više mi se čini, neka mi oproste ako grešim, da su nastavili da krekeću samo oni koji više i nemaju šta da izgube – čast retkim izuzecima. Neka je i za parče hleba samo, ima d aćuti i da čeka da drugi krekeće umesto njega. I sve dok je tako – još lošije nam se piše.
    I da, sa svim napisanim se slažem.
    Ne slažem se jedino sa onima, a čini mi se da su baš ti najviše krivi zbog ove preglasne tišine i mirenja, koji su izburgijali nekakvu crkavicu kolko da prežive a da ne rade ništa i koji i svoju decu navikavaju na to da čekaju da im se udeli. Jednoga dana ovo ima da postane zemlja socijalnih slučajeva, jer se, naravno, više isplati da sediš i da primaš kukajući onoliko koliko neko zaradi, rintajući čitav mesec. Zato seljaci ne mogu da nađu radnike koje bi platili u jeku poljskih radova, zato na plantažama nema ko da obere rod i zato, kad onu koja prosi pozoveš da ti pomogne nešto u kuću za dobru dnevnicu, dobiješ odgovor – neću da se mučim.

  11. Наташа says:

    Знам да си мислила на апатију. А апатији је јако тешко одупрети се кад су сви около тебе апатични. При том, с правом апатични! Припадамо генерацији која је имала идеале и борила се за нешто, а сад се осећа преварено, глупо и беспомоћно … с једином надом – да не буде горе! Ужас!!!

  12. Анониман says:

    A ako krekećeš puno izbace te iz lonca… Tj, izgubiš posao jer uvek ima neko ko će za manje da radi na tom vašem radnom mestu.

  13. Za mene je ovo poenta:" Уместо да урламо "Хоћемо боље!", ми шапућемо да може и горе. Нема тежње ка срећнијем животу, већ страха од веће несреће."
    Ćuti i čuvaj svoje dupe. Ćuti i uživaj u mentalnom silovanju. Za bolje i nisi kad ćutiš!

  14. klotfrket says:

    Чак не мислим ни на храброст коју човек који нема шта да изгуби има, а остали немају.
    Проблем је више у прихватању ове и овакве реалности, јер многи за боље и не знају.
    За социјалну помоћ већ не знам. Знам да се на северу Европе од ње може живети, а овде не верујем да може.

  15. Анониман says:

    Ne vredi objasnjavati i ovi otvarati onome ko ne zeli da gleda svojim ocima. Na ovom postu se borim sa mediokritetima da shvate ovaj tekst i vide ko je autor. Ne vredi. Izbegavaka sam ovaj korak ali sad su me bas iznervirali. Preduzmite mere da sacuvate svoju intelektualnu svojinu ili nemojte ali evo vam izvor.
    https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1979865865371842&id=100000453443943

  16. Preporučujem da se pročita pripovetka "Mrtvo more" od Radoja Domanovića, pisana 1902. godine. Svaka vlast voli i radi na tome da postoji efekat kuvane žabe. Nalazimo se u istorijskom periodu velike promene na svim poljima. Za naš život je to mnogo dugačko, ali za istoriju je to redovno dešavanje koje se uzgred budi rečeno na određeni način ponavlja. Dakle, na nama je da menjamo i da se menjamo. Sve promene počinju u glavi, kao što neko reče "da dupe i stomak nisu jedine stvari". Promena se dešava, i mi učestvujemo u njoj i svako bira na koji način. Sve češće mi ponestaje snage da iskočim, prilično sam skuvana, ali i dalje zamišljam da ću to uraditi.

  17. klotfrket says:

    Аутор је уклонио коментар.

  18. klotfrket says:

    Хвала вам на уложеном напору.
    У овом случају је немогуће да сачувам и одбраним своју интелектуалну својину, јер се текст дели таквом брзином и на толико профила да је то немогуће испратити, као што је немогуће утврдити ко га је први поделио с потписом Синише Ковачевића. Ја сам га у том издању први пт видела пре два месеца, а сад се опет повампирио.

  19. Bosa says:

    Uvek sam se pitala zasto ljudi cute. Da li su zadovoljni , uplaseni, glupi , itd.Godinama ih slusam kako zestoko kritikuju one na koje su ljuti , ogorceni ali samo kada ih isti ne cuju. Shvatih da su ljudi toliko isfolirani i sebicni da ih uopste ne treba zaliti. Resih da ostanem uvek ista, kazem svima sve sto mislim , osecam i pomazem uvek onoliko koliko mogu jer samo se tako osecam dobro. A ujedno sam deo drustva jer svi misle samo na sebe, samo da je njima dobro. Dobro se uvek nagradi u to sam se uverila 4 godine kroz dobra dela najbolje uciteljice na svetu , koje je na moju veliku srecu imalo moje dete. To je Marijana Vasojevic!

Ostavite komentar

Your email address will not be published.