Kad normalno pošašavi

Kad normalno pošašavi

“U opasnim vremenima nema većeg greha od nedelanja.”


Normalno je da moralan čovek ima moralne dileme.

Normalno je da misleći čovek sebi stalno postavlja pitanja i preispituje svoje odluke.

Normalno je da svestan čovek preispituje i tuđe odluke i postavlja pitanja onima koji odlučuju.

Normalno je da u Srbiji ništa nije normalno.




Mislim, ovo poslednje nimalo nije normalno, ali sami pristajemo da bude. 
Trenutno je normalno da se bavimo najavljenim štrajkom, da se prebrojavamo i u kolektivima gledamo ko Nemci, ako nismo na istoj strani. Podsmevamo se sindikatima, podsećamo na to koliko su nas puta zeznuli, diskutujemo o tome da li da sindikate zamenimo strukovnim udruženjem, možda čak i političkom strankom (?).

Neki čekaju Šešelja, drugi mere platforme na Raminim cipelama, treći slušaju Zoricu Brunclik. Mile Kitić je i dalje stronger than ever. Valjda.


Reče Onaj-čije-se-ime-ne-pominje da ćemo od sveta dobiti priznanje sa pečatom (?!) za uspešnost reformi. On će dobiti priznanje, a mi umanjene plate. Njega će tapšati po ramenu, a nas po novčaniku. Uspešno delegiranje zadataka.


Ministarstvo nam preti umanjenjem zarade ako budemo umanjeno radili. Prete nam i odrađivanjem svakog minuta koji ćemo tokom štrajka izgubiti. A mi se pišmanimo, po običaju. Teško nama da se popišmanimo! Ništa lakše, još otkad se prasetu rep uvrnuo.


Zato, drage moralne, misleće i svesne koleginice i kolege:


1) nije ni moralno ni normalno da šaljete svojim đacima poruku da je nemoralno boriti se za svoja prava; 


2) preispitujte svoju odluku o (ne)učestvovanju u štrajku, izvagajte razloge, pitajte se da li ćete sebe više poštovati ako ne učestvujete jer će vas sindikat možda zeznuti, ili ako učestvujete pa vas sindikat možda i (ne) zezne; da li je važnije da vi učinite sve ono što je do vas, ili da se izgovarate na nečinjenje nekih drugih;


3) preispitajte i tuđu odluku i pravo da ne skreše tamo gde najviše štrči, već tamo gde je već ispod proseka.


I još nešto: sve češće čitam mišljenja onih koji smatraju da se treba boriti za bolji sistem obrazovanja. I potpuno sam saglasna sa njima. Sistem je debelo loš. Ali, to ne spada u prava radnika. To spada pod esnafska udruženja. Štrajkuje se kad ti neopravdano smanje platu, kad tvoju fakultetsku diplomu stave ispod sedišta vozača autobusa, kad u javnom sektoru imaju 63 000 savetnika sa prosečnom platom od 109 000 dinara, kad EPS ima 400 direktora i prima subvencije od tvojih para. Tada su ugrožena tvoja radnička prava. Tada se štrajkuje. 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.