U susret zaključivanju ocena

 

Kolege,

Ne sve, već one zbog kojih smo SVI na lošem glasu: 

1) Sramota me je kada vidim neke rubrike u dnevniku, ili od drugih čujem za njih.

2) Kako je moguće da učenik od prvog septembra do kraja maja ima samo jedinice u vašoj rubrici, a da mu u junu zaključite dvojku?


3) Da li znate da ne radite na fakultetu (a i tamo se prati kontinuirani rad) i da je jedan od elemenata ocene i odnos prema obavezama?


4) Kako vas nije sramota da decu koja koliko-toliko redovno uče ponižavate time što se sve jedinice mogu anulirati u junu?


5) Zar vam nimalo nije neprijatno kada devalvirate i svoj i učenički rad?


6) Zar ne osećate nikakvu grižu savesti kada delite petice kapom i šakom onima za koje i vi i ostatak odeljenja znate da ne zaslužuju ocenu veću od trojke?

7) Da li je moguće da niste svesni odgovornosti koju imate pri ocenjivanju?

8) Zar vam baš nikada ne pada na pamet da će neko zbog vaše “velikodušnosti” upisati fakultet, dok će dete sa mnogo više znanja samo zato što nije imao ko da urgira za njega, biti ispod “crte”?


9) Da li uopšte imate svest o tome kakvu medveđu uslugu činite detetu koje ne motivišete da se potrudi i zaradi svoj uspeh?


10) I na kraju, odakle vam pravo da bacate ljagu na sve nas?


Htedoh nešto i roditeljima da poručim, ali neću. Ako neko misli da ga dobrim roditeljem čini to što će na kraju školske godine malo da “poradi” na ocenama, da opseda školu i pojedine nastavnike, da nalazi veze i vezice, dolazi do brojeva telefona, ili čak i nudi novac – to se mene ne tiče. Mene su poslednji put pozvali iz takvog razloga u mojoj prvoj godini rada, a sada mi je dvadeset prva.


Ako neko ne shvata kakav primer daje svome detetu takvim ponašanjem i ne uviđa kakvog čoveka pravi od svog deteta – ni to me se ne tiče.


Želim samo da naglasim da ta ulica nije prohodna dok nastavnik ne podigne rampu. Zato mislim da je sva odgovornost za ovakve pojave na onima koji rade u školi. Volela bih da i to bude jedan od kriterijuma pri proglašavanju tzv. tehnoloških viškova (mada znam da neće). Istruliće i ono malo zdravog tkiva u prosveti, dok je takvih prosvetnih radnika.


P.S. Da ne trošimo džabe reči u komentarima: patetika tipa “jadna deca, pa zašto im ne bismo pružili šansu i u junu”, ili “zašto da mu moja ocena kvari prosek kad ima sve petice” ne prolazi! Davanje šanse u junu onome ko se zevzeči od septembra do juna niti je pedagoški, niti je ljudski. Neljudski je prema ostalima. Poklanjanje petice detetu koje ima sve ostale odlične ocene, teško da može da postoji. Takvo dete ulaže maksimalan trud i ozbiljno radi, tako da se njemu petica i ne poklanja. Mislim da je prilično jasno da se moje primedbe odnose na sasvim drugačija poklanjanja.



Jedan komentar

  1. Анониман says:

    Велики поздрав! 🙂 Од јутрос читам чланке на вашем блогу и драго ми је што има много истомишљеника у овој држави, као што сте ви, и као што сам ја. Нажалост, има и оних који мисле другачије, а што је дакако погрешно. Рецимо у случају поклањања оцена. Немојте да заборавите да нису само наставници/професори и родитељи они који ''поклањају''оцене (ставила сам под наводнике јер родитељи то раде на непосредан начин), већ и ученици. У гимназији сам била у колико-толико нормалном раздобљу (пре десет година) и ученици су давали све од себе да наметну професорима да им поклоне неку оцену. Искрено, и ја сам покушавала неколико пута да убедим професоре да ми поклоне оцене у првој години (једина година гимназије када сам била немогућа и, искрено, заслужила сам оцене какве сам имала), али после тога ниједном. Колико пута су професори били неправедни према мени, то већ не бих да коментаришем. Ни један једини пут нисам слала маму или тату да то среде већ сам се помирила са чињеницама. Нити сам икада помислила да увредим професора, а камоли нешто горе. То никоме од нас није ни падало на памет. Неколико околности у вези са оцењивањем ћу, међутим, памтити са горчином у срцу. Као на пример крај године у четвртој години гимназије. Све петице, а четворка из историје. Две петице и тројка. Коначна оцена – четири. Не морам ни да помињем да сам је замолила да одговарам и није ми изашла у сусрет. Ученице које су имале по три четворке, петицу, четворку и тројку и сл. добиле су, наравно, петицу. Јер је мама била у школи и донела парфем. Јер су ишле на приватне часове код професорке. И тако даље. Најлошија оцена те године била је двојка из математике коју сам иначе вежбала по цео дан и целе године ишла на часове допунске наставе. Имала сам и јединица, не правдам се, али у другом полугодишту сам готово све поправила на тројку. На моју жалост, професорка је сабрала све од почетка године и закључила ми двојку и рекла ми да ''треба да будем срећна што нисам остала за поправни''. Оцене из осталих предмета, опет понављам, петице. Толико једа се накупило у мени на крају средње школе да сам једва чекала да упишем Филолошки факултет и учим оно што заиста волим. Па нисам ја крива што ми не иду природне науке, што не разумем неке задатке из математике, физике итд… Читала сам још један ваш чланак у вези са оцењивањем и свидело ми се што цените труд. Није свако дете надарено за сваку област… Треба и то имати у виду.
    И, само да кажем, а то не говорим у празно, већ бих заиста то учинила – када би ми дете било веома лоше из одређеног предмета, а ја сама видим да се не труди, да не учи, да није активно на часу, а одељенски старешина или неки професор жели да му поклони оцену, лично бих отишла у школу и захтевала да то не раде. Дете треба наградити за труд, али и казнити када нешто не заслужи. У томе треба да помогне родитељ.
    Велики поздрав за вас, чланци су вам право освежење у данашње време. 🙂

    Јелена

Ostavite komentar

Your email address will not be published.