Šta ako vam je u odeljenju budući premijer?

 

Sećam se da mi je nedelju dana pred porođaj majka rekla da prošetam do obližnje škole i dobro pogledam svu decu koja trčkaraju okolo. Namera je bila da mi smanji strah od porođaja, uz poruku da su svu tu decu rodile majke, što će reći – prirodna stvar, da prirodnija ne može biti. Upalilo je, priznajem, i hvala joj na savetu.

A sada pogledajte svoje odbornike, poslanike, ministre, premijera i predsednika. Osim što su i njih rodile majke, svi su imali učitelje, nastavnike i profesore. Kad ih malo bolje pogledamo, pitamo se ko je tu zakazao – majke ili učitelji. Fakat je da neko jeste.

U našim učionicama sede budući poštari, vatrogasci, policajci, medicinske sestre, lekari, sudije, predsednici sudova, načelnici policije, prodavci, frizeri, beskućnici, kriminalci, narkomani, humanitarni radnici, majke i očevi, usvojitelji i hranitelji, direktori, naučnici i ratari. Zajedničko im je to da su deca i đaci. Neko od njih će možda zadužiti svet nekim svojim pronalaskom, a neko će postati ubica. Šta god da postanu, to se neće desiti samo od sebe. Biće tu nasleđenih osobina, njihovog sopstvenog zalaganja, ali i mnogo uticaja porodice i društva, pri čemu je uticaj škole sve samo ne zanemarljiv.

Kada bismo svakoga dana ulazili u učionicu imajući na umu da pred nama sede i budući naučnici i buduće ubice, ne bi nam bilo dobro. Mislim, stalno prisutna svest o tome bila bi veoma opterećujuća.

A opet, kada bismo svaki put kada se obratimo đaku baš to imali na umu, možda bismo nešto i popravili, nekog ohrabrili, a nekoga sprečili da postane to što će postati. Kolika je stvarna uloga učitelja u trasiranju puta kojim će čovek jednog dana ići? (Kada kažem UČITELj, mislim na sve prosvetne radnike, od vaspitača, do univerzitetskih profesora)

Rekla bih da se moderno društvo trudi da postane sve manja.
Rekla bih i da mu dobro ide.

Čitajući o obrazovnim sistemima raznih zemalja, naišla sam na sve što može da vam padne na pamet – od kursista, do obavezne magistrature za rad u običnoj školi; od učitelja kome se klanjaju, do onog koga oslovljavaju po imenu i služi đacima da se igra zajedno sa njima. A onda se setim da je Platon bio Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i shvatim da dobar učitelj ipak može mnogo.

Šta ako vam je u odeljenju budući premijer?
 





Pazite, nekome od nas u odeljenju definitivno sedi budući premijer ove zemlje!
Dobro, kako smo krenuli postoji i mogućnost da će nam za deceniju-dve-tri stranac biti premijer, ali da se držimo postojeće prakse da je premijer naš, a postavljaju ga stranci.

Znači, od septembra širom otvorite oči.

Zamislite šta je sve moglo da bude drugačije da su tamo neki učitelji, pre trideset i kusur godina, govorili:

“Ne, ne možeš da vičeš na svoje drugare samo zato što si predsednik odeljenjske zajednice.”

“Možeš da pomogneš domaru da čisti sneg oko škole, ali ne možeš da zoveš sve đake da stoje napolju i aplaudiraju, jer mogu da nazebu.”

“Lepo je što želiš da odeš do druge škole i sprijateljiš se sa direktorom, ali moraš da shvatiš da on ima svojih problema i da nema uvek vremena za đake iz drugih škola.”

“Ne brini, blagajnik ume sam da sakupi novac za predstavu. Nema potrebe da se mešaš u njegov rad. Da, znam da si ti predsednik odeljenjske zajednice, ali on je bolji matematičar. Ne, nema potrebe da sada organizujemo javno takmičenje u školskom dvorištu iz tablice množenja.”

“Divno je što napamet učiš latinske citate, ali mislim da bi ipak trebalo malo da porazgovaramo i o njihovom značenju.”

“Lepo je što voliš svoga brata, ali i brat ponekad pogreši. Ako mu zaista želiš pomoći, pomozi mu da ne greši, umesto što sakrivaš njegove greške.” 

“Razumem da bi voleo da imamo bazen pored škole, ali moraš i ti da razumeš da tu žive neki ljudi i da mi nemamo prava da ih teramo da se sele zbog bazena.”

“Jeste bilo hrabro otići u drugu školu u vreme kada je zakazana tuča, ali je trebalo da skineš naočare. Mogao si i ti da budeš povređen.”

“Ne, ne možeš ti da izdaješ salu za fizičko, jer ona ne pripada samo tebi.”

“Izabran si za predsednika odeljenjske zajednice. Dobro, bila je sezona gripa i polovina učenika nije bila tog dana u školi, ali činjenica je da je od prisutnih đaka za tebe glasala skoro polovina. Postavi pravilno zadatak i izračunaj koliko procenata učenika ovog odeljenja tebi zaista daje podršku. Ne, ne. Nisi me razumeo. Koliko procenata od ukupnog broja đaka u odeljenju? Ukupnog.”

“Zaista moraš da shvatiš da nije neophodno da te svi vole i misle da si najbolji. Zašto se sada ljutiš?”

“Draga deco, morate dovoljno da spavate i da odmorni dolazite u školu. Kada ste nenaspavani, nervozni ste i svađate se sa svima.”

“Kako to misliš da nikada ne ideš u toalet? Fiziološke potrebe su prirodna stvar. Svi idemo u toalet. U suprotnom se možemo razboleti. Kako? Ne, to nije nešto čime se možemo hvaliti. Za pohvalu su dobrota, plemenitost, tolerancija, ali se ni tada ne treba hvalisati. Kako? Da, da. Mogu drugi da nas pohvale, ali nije u redu da im kupujemo kikiriki na odmoru da bi to radili.”

“Zaista cenim tvoju maštu i mislim da je lepo što ti je Supermen idol. Ali, da napišeš u formularu da si sa Kriptona?” 

Ko zna kako bi nam danas bilo da su učitelji malo više obratili pažnju.
Zato, od septmbra otvorite oči i pamet u glavu!

17 komentara

  1. Skitarnik says:

    Genijalan i vrlo poučan tekst!

  2. Drugim rečima, zaista je važno da i sami svoju ulogu podignemo na "viši" nivo, da tako kažem, a ne da čekamo i jadamo se što nas "društvo" ne prihvata kako bismo hteli. Nametnimo se: budimo ne samo uzor, već i inspiracija i podrška. Vrednosti koje želimo da vidimo oko nas moramo svakodnevno ne samo da tražimo i razvijamo kod učenika, već i da pokazujemo. Dakle: nema "odrađivanja posla", nema "ćutanja i trpljenja", nema alavosti, bahatosti ili diskriminacije.

    Jeste, svi to znamo. Možda većina smatra da tako i treba. No, šta znamo da učinimo? Znamo da odemo linijom manjeg otpora: pošaljemo učenika pedagogu/psihologu, čak i kad smo sasvim sposobni da u razgovoru sa učenikom i celim razredom ne samo rešimo problem, već i pošaljemo jasnu poruku svima i vaspitno delujemo. Šta, poremetićemo svoj plan za tu nastavnu jedinicu? Deset ili petnaest minuta razgovora celog razreda umanjiće šansu da se isti problem ponovo desi, a svakako znamo da iz mnogih lekcija svašta mora nanovo da se ponavlja i kasnije, te zaista ne da ne gubimo vreme ili planirano ne postižemo – već racionalnije raspolažemo vremenom i dodatnu vaspitnu funkciju sprovodimo.

    Postoje li teme o kojima na našim časovima ne može da se priča? Ili nas više zanima na koji način možemo da pričamo? Bojim se da često pod tepih guramo teme koje nisu "adekvatne" našem predmetu, umesto da i te teme shvatimo kao vaspitne – gde ćemo se više brinuti o tome kako se govori (kulturno, kritički, argumentovano), nego šta se govori. Nije samo građansko ili filozofija za te teme – to nam je, opet, ne samo vaspitna funkcija, već i, što da ne, direktna korelacija – sa drugim predmetima i svakodnevnim životom.

    Da li smo voljni da baš sva pravila objasnimo učenicima? Da li nam je češći izbor da kažemo: "zato što tako mora!" ili ipak želimo da deca ne samo prihvate, već i dobro razumeju pozadinu nekog pravila (našeg načina rada, pravila škole, zakona koji definišu rad u nastavi, pre svega)?

    Kad smo kod pravila – držimo li se samo onoga za šta smo direktno odgovorni, ili želimo da škola bude zajednica? Očekujemo li jedino od dežurnog nastavnika da sve primeti, na sve reaguje i bude jedini odgovoran za funkcionisanje nastave dok dežura, ili i mi reagujemo kada primetimo neprimereno ponašanje? Ako vidimo praznu kesu čipsa na podu, kukamo li da tetkice ne rade kako valja, ili nam neće pasti kruna sa glave ako podignemo papir i bacimo u kantu? U učionici, kada primetimo isto, da li nam je ispod časti da od deset kesica čipsa mi u đubre bacimo jednu, a za ostalo zamolimo učenike? Postoje razni načini da se pokaže da je škola kuća svih nas koji smo u njoj, i da se učenicima – a bogami i nastavnicima! – na suptilnije načine prenose vaspitne lekcije.

    Zaista, među tom decom je i buduća premijerka, i buduća šalterska službenica, i buduća učiteljica. Deca provode dobar deo svog života sa nama, mi možemo mnogo toga da pokrenemo, promenimo i dostignemo, ali možemo i da prenebregnemo, dignemo ruke, okrenemo glavu, preskočimo. Dopustiću sebi i patetični momenat: da, mi zaista možemo da menjamo svet!

  3. klotfrket says:

    Хвала на сјајном коментару, Мишо.
    Све што си написао је тачно и разлог је више да се много пажљвије бирају људи при запошљавању. Колико год да умањују улогу просветног радника, она и даље мора и треба да буде веома важна и велика.
    Да је среће, па да постоје наставнички факултети, са тестом личности и интелигенције на упису, високим прагом бодова при пријему, али и платом која мотивише најбоље ђаке да упишу такве факултете – будућност би нам била бар мало светлија.

  4. Unknown says:

    Bilo je tu i pokušaja da prosveta odradi svoje, ali nekako su isplivali i ponavljači

  5. klotfrket says:

    И то је тачно, мада је овај био сјајан ђак и студент. Образовање није заказало, али васпитање јесте.

  6. Jovanka says:

    Uporno imam osjecaj da je insistiranje na vaspitnom znacaju predavaca u skoli za ucenike danas pomalo pretjerano i staromodno. Ipak je porodica najbitnija. Djeca su danas izlozena i mnogim drugim uticajima, sa TV-a, preko interneta… Takodjer, u skoli su djeci mnogo vazniji vrsnjaci. Ucitelj(ica) im je bitna kao osoba negdje do 11-12 godine, ali ne svima. Poslije tog skola, naravno, ima uticaja, ali vise generalno, na djelu, kroz sistem obrazovanja i kroz primjenu zakona o ocjenjivanju i ponasanju u skoli, nego sto su bitni pojedini nastavnici/ profesori i sta su na casu 'poucno' rekli. Bitno je samo ne ponizavati djecu, pokusati biti pravedan i truditi se da predajes svoj predmet najbolje sto znas. A da od nas licno i pojedinacno nesto posebno zavisi hoce li djeca postati premijeri ili narkomani… – nismo mi njima bas tako bitni! 🙂 A ni u mogucnosti da im se upletemo u privatni zivot kako bismo im pomogli/ odmogli.

  7. klotfrket says:

    Хвала на коментару, али се не слажем са већином онога што сте написали.
    Мој одговор је у овим текстовима, па ако вас не мрзи – читајте 😉

    http://ljubinkabobanedic.blogspot.rs/2015/01/zasto-danas-nastavnik-ne-sme-da-bude-lik.html

    http://ljubinkabobanedic.blogspot.rs/2016/01/blog-post.html

    http://ljubinkabobanedic.blogspot.rs/2015/10/blog-post.html

    http://ljubinkabobanedic.blogspot.rs/2014/09/pedagoske-situacije-iz-ucionice-ne-iz.html

  8. Jedino resenje za ovu zemlju:
    1. Sadasnjimpoliticarimapokazati kako funkcionise airlock na ISS iz prve ruke
    2. Krenuti u potragu po Srbiji za ljudima kao sto ste Vi

  9. klotfrket says:

    Од свега што сте ми написали разумела сам да помињете међународну свемирску станицу.
    Ово остало – немам појма шта сте хтели да кажете, па ако вас не мрзи, а ви објасните мало.
    Ако вас мрзи, нема везе.

  10. Izvinjavam se zbog problema sa razmakom izmedju reci, iskljucivi krivac je neispravna tastatura. Airlock je prostorija sa kontolisanim vazdusnim pritiskom i setom vrata sa obe strane kako bi se sprecio prelazak izmedju prostorija sa razlicitim pritiskom. U ovom kontekstu sam mislio na airlock iz naucno-fantasticnih filmova koji se pored osnovne namene koristi i za izbacivanje nezeljenog tereta ili poresonala na brodu. Pod tackom broj dva sam mislio da nam je potrebno vise ljudi kao Vi na pozicijama koje odlucuju o zivotima sedam miliona ljudi. Pojednostavljeno: Izbaciti _____________(uneti ime bilo kog ministra prosvete bivseg ili ovog aktuelnog) ubaciti Vas 🙂

  11. klotfrket says:

    Е, хвала.
    Али ја немам кад, пошто учим децу у школи.
    Тако да нас ипак чека неки осми путник 😉

  12. Činjenica da danas samo poneko insistira na vaspitnoj ulozi nastavnika – naročito u srednjoj školi – govori da je ta uloga već odavno skrajnuta. Takođe, činjenica je i da toliko toga danas utiče na pojedinca, pa bio on odrastao čovek ili dete. No, ako su deca danas izložena uticaju sa mnogih strana, a porodica nije u stanju u potpunosti da se izbori s tim, zar to nije razlog više da se pojača upravo vaspitna uloga škole, odnosno nastavnika? Štaviše, rekao bih da se vaspitanje kao takvo polako gubi – umesto vaspitanja (smislenog, usmerenog, zasnovanog na određenom setu vrednosti) imamo jedino uticaje koje servira potrošačko društvo. To je još jedan od razloga zašto smatram da vaspitna uloga škole i nastavnika mora da se poveća.

  13. Možda ću zvučati neprikladno, ali bih dodala da je negde i zdravstvo zakazalo. Mada, možda sam ja samo ljuta, ali mi tu nešto ne štima

  14. klotfrket says:

    Нарочито једни специјалисти 🙂

  15. Biljana says:

    Od osobe koja je obozavala svoj poziv napravise osobu kojoj se smucilo da ide u skolu. Ne zato sto je tesko vaspitavati decu, il' roditelje…Tesko je bilo uciti kolegu koji predaje TEHNICKO kako se izracunava procenat odlicnih djaka ( pritom sam ja zavrsila FILOLOSKI). TESKO JE BILO I OBJASNITI DIREKTORKI DA NE TREBA DA PROTEZIRA LJIGAVCE KOJI JE TAPSU PO RAMENU, A smeju joj se iza ledja…Tesko je bilo gledati kolege bez trunke SOLIDARNOSTI !!!PUNO LOSIH LJUDI !!!

  16. Анониман says:

    Genijalno, svaka čast. Iskreno, ovde me je doveo nedavni primitivni čin nasilja sproveden nad Goranom, tako da, nisu uspeli da vas ućutkaju, naprotiv. Viva la revolucion!

Ostavite komentar

Your email address will not be published.