Možda je vreme da nastavnik postane profesionalac

Šta mi sami podrazumevamo pod profesionalnošću?

Verovatno slične stvari – dobro poznavanje discipline koju predajemo, metodička i didaktička znanja, poznavanje pedagogije i psihologije, izvršavanje radnih obaveza. Možda i odgovarajuće ponašanje, odevanje, pismenost, primerenu komunikaciju, saradnju sa kolegama i roditeljima, timski rad, odgovornost.

Tačno je da nas sve od navedenog čini profesionalcima.

Međutim, postoji jedna izuzetno važna oblast u kojoj se, na svoju štetu, ne ponašamo profesionalno. Toliko smo je nesvesni, da svoje neprofesionalno ponašanje pripisujemo ljudskosti, solidarnosti, činjenici da radimo s decom i da nas to obavezuje na drugačiji pristup od onoga koji ima neko ko radi s papirima ili mašinama. I sama sam se nebrojeno puta pozvala na te argumente kada sam se zbog nečega danima nervirala ili tugovala, a da to uopšte nije bilo u “opisu mog posla”.

Nedavno sam bila na seminaru koji mi se, za promenu, dopao. Držale su ga dve psihološkinje (ovo mi je i dalje nakaradna reč!), što je kod mene u startu izazvalo otpor, jer na pomen tog zanimanja pomislim na one koji sede po nekim državnim kancelarijama i kroje nam ovaj obrazovni sistem koji ništa ne valja. Ispostavilo se da nisam bila u pravu i da je ovo bio seminar koji zaista pomaže da se lakše nosimo sa profesionalnim, ali i ličnim izazovima. U jednom trenutku razgovor je malo iskliznuo iz šina, i dotakli smo se nekih problema sa kojima se svakodnevno suočavamo, a ne umemo prema njima da se postavimo na profesionalan način. Baš smo takav odgovor i dobili – vi ste profesionalci i ponašajte se tako. Zamislite lekara koji ne ume da napravi profesionalni otklon i odboluje svaku tešku bolest svojih pacijenata, loš ishod, tugu porodice pacijenata, a da je pri tom on sam učinio sve što je do njega, savesno lečio pacijenta, upotrebio sva svoja stručna znanja. Takav lekar bi ili ozbiljno oboleo ili dao otkaz posle godinu dana rada.

Tako je sa lekarima, a kako stvari stoje sa nama?
Koliko smo se puta uznemirili zbog toga što je roditelj posumnjao u našu ocenu, ili zbog toga što je neki đak i dalje neuspešan, neki nevaspitan? Koliko smo puta došli kući s posla a da nismo mogli da prestanemo da razmišljamo o nekom postupku đaka, o nečemu što nas je povredilo, uvredilo? Koliko puta smo ličnim neuspehom smatrali to što odeljenje i dalje nije dobro, a mi smo učinili sve što je do nas? Koliko puta smo bili spremni da čitav sat objašnjavamo roditeljima da smo postupili ispravno, da smo školovani za svoj posao i da nije njihovo da ocenjuju svoje dete ili njegovo ponašanje u školi, već je to naš posao za koji smo kvalifikovani?

Što se struke tiče, sva su ta ponašanja neprofesionalna s naše strane. I sve se to samo nama obija o glavu. Mi smo pod stresom, mi oboljevamo, nama reaguje želudac, pritisak, loš san. Taj nemir odnosimo kući, pa on deluje i na naše porodice.

Naravno da imamo obavezu da sarađujemo s roditeljima, ali ne i da trpimo njihove uvrede, a još manje da ih primamo k srcu. Profesionalizam u tom slučaju znači da smo mi svoje odradili kako treba – objasnili u nekoliko rečenica roditeljima o čemu se radi, bez obaveze da budemo žrtve njihovog iživljavanja i njihove potrebe da nam satima objašnjavaju koliko su oni u pravu a mi nismo. Nismo dužni to da trpimo. Možemo samo da ih uputimo na razgovor sa stručnom službom ili direktorom. Ono što nikako ne smemo sebi da radimo jeste da se osećamo loše, da bilo šta emotivno doživljavamo i da dozvolimo da nas to muči i nakon što se razgovor završi. Službenik u banci ne boluje kad vam oduzmu kuću zbog neplaćenih rata. On samo radi svoj posao. Onaj ko dođe da vam iseče struju zbog neplaćenih računa ne boluje, već radi svoj posao. Time što ćete se danima nervirati i osećati povređeno ili uvređeno, nećete promeniti percepciju roditelja, niti njegove stavove. Ne zaboravimo da je na nama da postavimo rampu i odlučimo da li ćemo emotivno prihvatiti nečije reči.

Ako imate odeljenje koje neće da sarađuje, ne reaguje pozitivno na podsticaje koje mu pružate, ne želi da uči, nevaspitano je, dobro razmislite da li je sve to do vas. Ukoliko ste vi sve uradili kako treba, savesno i u skladu sa pravilima struke, prihvatite činjenicu da vi tu decu viđate nekoliko puta nedeljno na 45 minuta, i da ona nisu vaš neuspeh. To što vi smatrate da dobro treba dobrim da se vrati, jeste vaš i samo vaš problem. Iskreno, uz koje argumente imate takva očekivanja, kada znate da smo svi različiti i da su vaspitanje, odnos prema obavezama i radne navike stvari koje se nose iz kuće? Zašto da to bude vaš lični ili profesionalni neuspeh, ukoliko ste sve uradili kako treba?Zbog čega sebe kinjite i preispitujete po hiljaditi put? I to je neprofesionalno. Profesionalno je sagledati problem, otkriti njegov uzrok, delovati u skladu sa tim, primeniti svoja stručna znanja i veštine. Ništa preko toga. Nije uvek sve do vas. Niste svemoćni i niste odgovorni za ono što ne spada u vaš posao.

Naglašavam da je preduslov da ste savestan i odgovoran nastavnik, a ne neko koga je baš briga za sve. Samo je vreme da naučimo dokle seže naša odgovornost i šta je naš posao, a šta posao roditelja, staratelja, društva. Ne spada sve u naše obaveze, nismo za sve mi odgovorni i nije sve naš neuspeh.

Budimo profesionalni. Ne mešajmo emocije tamo gde im nije mesto.
Trudimo se oko đaka, radimo svoj posao kako treba, razgovarajmo s roditeljima, ali ne pridajmo sebi ni važnost ni odgovornost za ono za šta nismo 100% odgovorni.
Ja sam odgovorna za to kako će izgledati moj čas, koliko ću se truditi da objasnim ono što treba da objasnim, i koliko će biti jasna pravila na času.Odgovorna sam za to da đaci budu upoznati sa tim pravilima, da budu upoznati sa načinom ocenjivanja i za to da budem dosledna u načinu na koji radim. Nisam odgovorna za to što mama misli da njeno dete zna za veću ocenu, i nakon što je saslušam (razumno dugo), više se tom mamom ne bavim. Idem kući i bavim se svojom porodicom, prijateljima, interesovanjima. Mama nek se žali, nek traži komisijsko ocenjivanje, neka koristi sve ostalo što joj sistem dozvoljava. Neka ide njoj na dušu to što je navikla dete na sređivanje ocena, umesto da ga je navikla na to da treba da uči i ne zabušava. Njeno je dete razmaženo, a ne moje; ona je ubeđena u to da se u sve razume, a ne ja. I zato me se minut nakon razgovora više ne tiče i neću da dozvolim da mi propadne dan zbog njenog prelaženja preko linije koja je jasna. Zna se šta je posao roditelja, a šta nastavnika. Nije moje da joj objašnjavam da je njeno ponašanje nevaspitano, preterano, navalentno i loše po njeno rođeno dete. Ja znam da joj je dete ocenjeno po svim pravilima, isto kao i ostali đaci. I meni je to dovoljno. Zato me njene reči ne mogu ni povrediti, ni uvrediti. Može da mi kaže šta god hoće. Na njeno da sam loš nastavnik, ja znam da nisam. Na njeno da njeno dete zna za peticu, ja imam pedagošku svesku, testove i znam da njeno dete ne zna za peticu. Na njeno da joj je dete pod stresom zbog mene, ja znam da nije zbog mene nego zbog nerealnih očekivanja roditelja. I zdravo!

Ovaj primer sam odabrala zato što se sa njim najčešće susrećemo u poslednje vreme.

Isto važi i za učenika koji je uporno nevaspitan ili lenj. Pokušaću da pronađem drugačiji pristup, pokušaću da ga zainteresujem za nastavu, pokušaću da razgovaram sa njim o ponašanju, uputiću ga kod pedagoga ili psihologa škole. Obavestiću odeljenjskog starešinu, eventualno izneti problem na veću. I to je to. Ja sam uradila šta je do mene. Dalje to nije moj neuspeh. Neću taj problem da nosim kući, jer me kod kuće čeka moj život. Neću da budem utučena zbog toga, neću da sumnjam u svoje profesionalne kvalitete, neću da se osećam loše u školi, jer takav učenik nije prozvod mojih grešaka i mog nerada. Poneću se profesionalno i u to neću da uključujem emocije.

Znam, ovo na papiru deluje lako. Znam, mi smo ljudi, nismo mašine, radimo s decom, a ne sa traktorima. Zato i imamo visok pritisak, čir na želucu, hroničan stres, loš san. Imamo i nerealna očekivanja i preuzimamo odgovornost za sve i svašta.
Važno je samo da mi sami odlučimo gde je granica. Kao što smo profesionalci kada treba da organizujemo čas, napravimo dobar test, besomučno kucamo izveštaje i planove, isto tako treba da budemo profesionalni i u razumevanju toga dokle seže naša odgovornost. Treba da naučimo da su nerealna očekivanja da će sva deca biti vaspitana i vredna, a da će svi roditelji biti objektivni i dobri saradnici.
To sa emocijama nema nikakve veze.
Njih čuvamo za privatni život.

10 komentara

  1. Анониман says:

    Svaka rec je na mestu. Sekiramo se umesto njihovih roditelja, dobijamo cir i sve moguce stresom izazvane bolesti, a trpimo napade svih, od baba i deda do Ministarstva! Trebalo bi da napravimo otklon, ali to ne uspeva bas svaki put.

  2. Јован Јефтенић says:

    Одличан текст, као што сте нас и навикли. Начелно јесте све тако, заиста, само што има једна реченица коју ће, нажалост, многе Ваше млађе колеге превидети или прескочити, а то је "Наглашавам да је предуслов да сте савестан и одговоран наставник, а не неко кога је баш брига за све."

    У тих пар речи је разлика између измученог, пониженог, али пре свега изванредног учитеља, професора – просветара – ничим изазвано малтретираног психички, а често и физички, а притом по својој савести оптерећеног борбом са ветрењачама и утопијским жељама да од младог радозналог духа створи образованог доброг човека – с једне стране…и незаинтересованог, преко везе и/или партије провученог, недовољно образованог, необученог одрађивача посла и подизача рукице када се од њега тражи – какви су, нажалост, изгледа циљна група данашњих владара овог намученог народа.

    Онај први треба да чита овај текст и у потпуности прихвати, овај други џаба свраћа на овај блог…ништа неће скапирати, а и овај текст ће схватити као сопствену аболицију…изузев те "безвезне" реченице.

    Немојте замерити, пишем као родитељ будућих првака, а притом утопијски присталица неких изгубљених школских и породичних норми. Што више се распитујем шта ме све већ од септембра чека, то ми се више тражи исељеничка виза. 🙁

  3. klotfrket says:

    Кажу стручњаци да се то да увежбати и научити.
    Кажу да само када се нађемо у таквој ситуацији треба себи да поставимо нека питања, да се запитамо кога имамо испред себе и да већ једном научимо да МИ сами одлучујемо чије нас речи повређују, односно коме то дозвољавамо.
    Далеко од тога да сам савладала ту дисциплину, али сам почела да вежбам 😉
    Не иде ми лоше.

  4. klotfrket says:

    Јоване, ја мислим да ови други и не свраћају на блог 😉
    Њих мрзи да се баве својом струком и кад су у обавези да то чине, а камоли у слободно време.
    Што се првака тиче, мислим да није све баш тако црно, али вам од срца саветујем да, ако сте у могућности, деци преко везе одаберете учитеља. То је једино што сам ја свом детету учинила преко везе. Учитељ је најважнији, а нажалост, систем је такав да не елиминише лоше, баш као што ни не награђује добре. Своди се на лутрију.

  5. Snena says:

    Uverila sam se 100% da roditelji, a i drugi, najčešće maltretiraju nastavnike koji savesno obavljaju svoj posao. Uverila sam se, opet 100%, da ti nastavnici ne umeju da isključe svoje emocije. Uverila sam se 100% da roditelji zaziru od nesavesnih nastavnika, ne pišu prijave protiv njih, ne žale se na ocene, na otvorenim vratima im se obraćaju sa strahopoštovanjem. Uverila sam se 100% da nesavesni nastavnici imaju veoma visoko mišljenje o sebi i operisani su od emocija.
    Što se lično mene tiče, odstranjivanje emocija vežbam već nekoliko godina. Ne ide baš najbolje. I nisam sugurna da ću uspeti. No, to ne znači da neko drugi neće. Važno je početi na vreme. Ja sam počela suviše kasno.
    Mala digresija:
    U školi, u kojoj radim, roditelji budućeg prvaka traže učitelja, koji trenutno uči njihovo starije dete. Kažu da su veoma zadovoljni njegovim načinom rada, itd. Sve ovo zgranuto priča pedagog, devojka koja je počela da radi pre mesec dana.
    Doslovno me je pitala: ''Ali, kojim radom su zadovoljni?'' Za nju ima nade. 🙂

  6. Јован Јефтенић says:

    Надам се да сте у праву, иначе ће се на Вас позивати док буду откачињали и оно мало њих око којих су се трудили. 🙂
    За учитеља – слажем се, хвала, управо сам у процесу одабира…више се распитујем но да кућу купујем. 🙂
    Уписивање детета у школу је постало обавештајна операција, а опстајање у њој контра-обавештајна и повремено тајно оперативна изгледа. У праву су ови наши "дивни, племеннити" политичари – живот нам је стварно као у филму! 🙂

  7. Анониман says:

    Ukratko, cime neko dokazuje da jeste profesionalac? Ispunjenjem odredjenih standarda i normi i rezultatima. Sto se normi tice to su recimo standardi, a kontrolisu ih samo licencirane osobe. Siguran sam da nijedna nasa skola ne bi mogla da zadovolji visoke standarde, pa ni nastavnici. Sve je proizvoljno, sto i ne cudi, kada se pravila, pa i standardi, kao i udzbenici cesto menjaju. Nema standarda, nema kriterijuma (osim deklarativno na papiru)u, praksi nema nicega. Nepotizam, korupcija i strancarenje vladaju u prosveti, a u medjuvremenu ni pola skola u Srbiji ne bi proslo ni ozbiljnu gradjevinsku inspekciju. Dakle kada pricamo o profesorima, nastavnicima i ostalom osoblju, da li mogu da tvrde da su u svemu profesionalni? Da li bi pristali na testiranje i standardizaciju? Da li muvaju ili ne ( ekskurzije, nabavka udzbenika i sl.)? Ja recimo kroz osnovno i srednje obrazovanje nikada nisam video inspekciju u skoli. Bilo kakvu, a da ne govorim o nastavi i kontroli nastave. O fakultetu takodjer ne bih pricao, znate vec autonomija i tako to. Dragi profesori, nastavnici i sl. da li biste pristali da svi vasi casovi budu snimani, uvek, a da se ti snimci koriste u svrhu procene vaseg rada, kao i ponasanja u nekim neobicnim situacijama, odnosno kada treba disciplinovati ucenike?

  8. klotfrket says:

    Сасвим је могуће да родитељи траже другачије квалитете код наставника него што ми мислимо.

  9. klotfrket says:

    Колико сте ви промашили тему…

  10. Анониман says:

    Обогатише се наставници од "мувања са уџбеницима", свашта! Господине, мислим да проблем, ипак, потиче од куће тј. родитеља…

Ostavite komentar

Your email address will not be published.