Hajdukovići: Četrdesetdevet nijansi crne

Najmlađi Hajduković se vratio iz vrtića.
– Tata, šta je to sajam knjiga?
– Pa, sajam knjiga. Tamo se kupuju knjige.
– A knjižara?
– Pa, i tamo se kupuju knjige.
– A u čemu je razlika?
– U veličini. Sajam je veći od knjižare. Idi kod sestre da ti objasni, počinje konferencija za novinare – otkači ga otac, i uze daljinski.



Mali Hajduković postoja malo ispred sestrine sobe, proviri unutra, vide da ova prevrće očima jer priča mobilnim s drugaricom, pa ode kod majke u kuhinju.

– Mama, hoćeš da me vodiš na sajam knjiga?

– Na šta da te vodim?
– Pričale su nam vaspitačice da je otvoren Sajam knjiga, da svi treba da idemo i da kupimo slikovnice.
– A što vas one ne vode?
– Zato što smo mali, a tamo je gužva, i zato što ljubav prema knjizi treba da se ponese iz kuće.
– Je l’? A ko ti brani u kući da voliš knjige?
– Ne brani mi niko, ali ne mogu da ih nađem. Ne znam gde ih čuvamo. Svuda sam gledao, osim u špajizu i zamrzivaču. Ne mogu da ga otvorim sam, jer sam mali.
– Budibogstobom, dete, pa ko još drži knjige u zamrzivaču?!
– Ne znam. Šta mi držimo tamo?
– Trenutno jorgane, jer je prazan i isključen.
– A gde se drže knjige?
– Na polici. Ali, mi nemamo policu, nego regal. U regalu su babine čaše.

Mali Hajduković se malo zamisli. O ljubavi prema čašama im ništa nisu rekli u vrtiću. Samo su im pričali o knjigama. Možda će biti neki sajam čaša, pa će moći da ponese ljubav iz kuće.


U tom trenutku i otac uđe u kuhinju.

– E, svaka mu je zlatna! Više volim njegovu konferenciju da pogledam, nego leba da jedem!
– Tata, a je l’ može iz kuće da se ponese ljubav prema toj konferenciji?
– Gde bre da nosiš? Šta da nosiš iz kuće? Iz kuće se ništa ne iznosi. U kuću treba unositi!
– Nama su danas vaspitačice rekle da iz kuće treba da nosimo ljubav prema knjizi.
– E, nju vala nosi! Ništa mi ne treba. Lepo malopre premijer reče: 

“Zemlja je u krizi. Ovo nije trenutak kada se treba razbacivati organizovanjem nekih sumnjivih manifestacija, i bacati pare na zakup onolikih hala. Tu treba posaditi pečurke, ili one jagode na sprat, zaposliti ljude, da smanjimo nezaposlenost! Nije ovo, drugarice i drugovi, momenat za luksuz! Kada za hleba nema, kada za račune nema, nije momenat za tamo neke knjige!”

 
***

Kada je nešto kasnije sestra otišla da se nađe s drugaricom, mali Hajduković se uvukao u njenu sobu, u nadi da će naći bar jednu knjigu, da bi mogao da je voli. I našao je jednu jedinu, sakrivenu ispod kreveta.

Sav srećan utrča u dnevnu sobu i pokaza je roditeljima.

– Gledajte! Našao sam! I mi imamo knjigu, samo što ne umem da čitam, a unutra nema slika – reče, i pruži je ocu.

– Šta je bre ovo? “Pedeset nijansi sive”? Opet će da mi traži pare za novu garderobu. Sad joj siva postala moderna!

– Ćuti – reče majka. – Siva je bar neutralna i može sa svime da se kombinuje. Vidiš, sad sam se setila da imam neki kaput koji bih mogla da prepravim. Eto, a nisam ni znala da je siva opet moderna…

 
 
 
 

3 komentara

  1. Surova realnost! Sjajan tekst!!!

  2. Bravooo. Tekst opisuje do detalja realnost u Srbiji..

  3. Анониман says:

    Hmmmm netacno, premijer bi rekao da su srbi lenj narod koji samo hoce da sedi kod kuce, u fotelji, na toplom i cita nekakve knjige umesto da radi ako zeli bolje da zivi. Osim toga dobar je tekst

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.