Izveštaj OECD-a o doprinosu IKT kvalitetu obrazovanja

OECD (Organisation for Economic Cooperation and Development) je međunarodna Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, sa sedištem u Parizu, u čijem radu učestvuje i Evropska komisija. Među članicama se nalaze skoro sve evropske države, ali i Japan, Južna Koreja, Meksiko, Tajvan, Australija, Novi Zeland… Jugoslavija je svojevremeno imala status posmatrača. OECD je, inače, tvorac PISA programa za ocenjivanje postignuća učenika. Osim obrazovanjem, bavi se i skoro svim ostalim aspektima društva i privrede.

U septembru prošle godine objavljen je izveštaj o istraživanju OECD-a pod nazivom “Učenici, računari i učenje”, a direktor Direkcije za obrazovanje i veštine OECD-a, Andreas Šlajher, napisao je predgovor tom izveštaju. Istraživanje je sprovedeno u svim zemljama učesnicama PISA programa. Link ka celom izveštaju nalazi se ovde. Izveštaj je na engleskom jeziku i ima blizu 200 strana, ali je pregledan, sa puno grafičkih prikaza. Iz razumljivih razloga neću prevoditi 200 strana. Pozabaviću se samo uvodom pomenutog direktora sektora obrazovanja, jer su u njemu sumirani zaključci istraživanja.

Zašto dobrovoljno trošim svoje vreme na prevođenje i prepričavanje njegovih reči?
Sve što mi uvodimo ovih godina, u mnogim zemljama je uvedeno dovoljno davno da sada već imaju i opsežna istraživanja o rezultatima uvođenja promena, analize i zaključke. U našem obrazovanju se odomaćio običaj da ne koristimo tu nesreću što kaskamo za svetom, tako što bismo pri uvođenju novina (a nekad i pukih novotarija) razmotrili tuđa iskustva. Nakon nastave u čijem je centru učenik dok je uloga nastavnika minimizirana, inkluzije, stavljanja tradicionalnih metoda na stub srama (bezmalo), najnovije oduševljenje tiče se digitalizacije učionica, upotrebe informacionih tehnologija u nastavi i uopšte, postavljanja IKT u centar modernizacije nastave, dok se svi ostali aspekti rada u prosveti zanemaruju. Pri tom se ne priprema teren, ne koristi znanje proisteklo iz iskustava drugih zemalja, već se stalno bacamo u vatru i sve se pegla u hodu. Zamalo sam i sama poklekla pred pritiskom i počela da se osećam kao drugorazredni nastavnik, bez obzira na sve napore i trud koji ulažem na ostalim poljima svog rada, a sve to zbog toga što nemam tehničkih uslova da budem moderan srpski nastavnik 21. veka. Srećom, za razliku od onih koji odlučuju o sudbini srpskog obrazovanja, ja zaista imam običaj da iskoristim blagodeti 21. veka i, kad već imam taj internet u kući, a i bez problema čitam na engleskom jeziku, proverim iz relevantnih izvora kako zaista stvari stoje. Kada se već hvalimo da nam je znanje celog sveta na klik ili dva, nije mi jasno zašto se selektivno odnosimo prema toj mogućnosti.

Pre nego što pređem na rezultate navedenog istraživanja, ipak želim da naglasim da bih i dalje mnogo volela da imam interaktivnu tablu, ili bar projektor i računar s internet konekcijom u svojoj učionici. Ne bih da delim predmete ni na koji način, ali mislim da je za učenje stranih jezika internet neviđena riznica. Znači, ne govorim o digitalizaciji učionice, 30 tableta, umreženim računarima u učionici. Govorim samo o multimedijalnom nastavnom sredstvu kojim ja približavam gradivo đacima. Ponekad. Ne mislim da je IKT u nastavi loša zamisao. Naprotiv. Mislim da je odlična, ali mi smeta što opet ide sve navrat-nanos, što se nastavnicima maltene trlja nos zbog toga što nisu sami opremili svoje učionice uz čuveno “ko hoće, nađe način, ko neće, nađe izgovor”. U ovoj se zemlji po običaju ne zna šta je čiji posao. Moj posao je da pratim inovacije, da se obučavam za njihovu primenu, da dobro odmerim kada ću, gde i koliko primenjivati inovativne metode, i da ih na kraju primenim u učionici. Moj posao NIJE da opremam učionice, da se sama obučavam ili obuku plaćam iz svog džepa. To što postoje i takvi primeri među nama, nije razlog da to postane način na koji stvari funkcionišu. Druga stvar koja mi mnogo smeta jeste ponovna autističnost ministarstva, jer je ponovo uljuljkano u nerealu sliku o srpskim školama. U nekim školama mesecima nema interneta zbog bahatosti lokalnih samouprava, u većini postoje po dva-tri laptopa i jedan projektor na 60 nastavnika, bežičnog interneta koji je na raspolaganju učenicima i nastavnicima nema skoro nigde. Ministarstvo i dalje svoje akcije koncipira na ono nekoliko dobro opremljenih škola, a ostale ignoriše. Čujem da postoji inicijativa da se to promeni uz učešće nekog drugog ministarstva i partnera, ali dok ne vidim računam da je stanje jadno.

Treća stvar koja mi naročito smeta jeste zanemarivanje svih ostalih aspekata obrazovanja. Imam utisak da je zaluđenost IKT u nastavi tolika, da se sve ostalo anulira. Nastavnik koji izgara na svom radnom mestu trudeći se da probudi i motiviše učenike, koji stalno traga za novim metodama, isprobava sve čega se doseti u učionici, nevidljiv je ako ne primenjuje IKT u nastavi.

A sada da se vratimo na izveštaj OECD-a. Kod njih je IKT u nastavi prisutan godinama. Kao što se od nas očekuje da proverimo ostvarenost ciljeva, tako i oni, kao ozbiljni ljudi, nakon izvesnog vremena vrše ozbiljna istraživanja i u njima traže smernice za dalji rad.

Pa da vidimo šta Andreas Šlajher kaže u svom rezimeu izveštaja.

Najpre naglašava revolucionarnu ulogu informaciono komunikacijskih tehnologija, koja je dovela do toga da se naši današnji đaci neće uspešno snalaziti u životu i radu, ukoliko ne ovladaju njima. S druge strane, nastavnici se suočavaju sa brojnim izazovima, počev od preteranog izobilja informacija, preko plagiranja, pa do zaštite đaka od rizika koje nosi internet. Od škole se očekuje da razvije kritički odnos dece prema onome što pružaju internet i elektronski mediji, da ih informiše o izborima koje imaju i da prevenira rizično ponašanje.

Zatim navodi da je ovaj izveštaj prva međunarodna komparativna analiza digitalnih veština kojima su učenici ovladali, kao i uslova za učenje kreiranih da pomognu razvoju ovih veština.Ta analiza pokazuje da realnost u školama značajno kaska za onim što tehnologija obećava. U 2012. 96% petnaestogodišnjaka je izjavilo da ima računare kod kuće, ali je samo 72% njih koristilo računar, laptop ili tablet u školi. U nekim zemljama je taj procenat bio manji od 50. Čak i tamo gde su se računari koristili u učionici, njihov uticaj na uspeh učenika bio je osrednji. Ishodi učenja bili su neznatno bolji kod učenika koji su umereno koristili računare u školi, nego kod onih koji su ih koristili retko. Međutim, učenici koji su često koristili računar u školi imali su značajno lošije rezultate kod većine ishoda učenja, čak i nakon što su se u obzir uzeli socijalni status i demografski činioci.

Rezultati su takođe pokazali da nije bilo znatnog napretka u čitanju, matematici i prirodnim naukama, u državama koje su imale velika ulaganja u IKT u nastavi. Najveće razočaranje donelo je otkriće da tehnologija skoro nimalo nije doprinela premošćavanju razlika između učenika sa naglašeno različitim životnim standardom. Jednostavno, za stvaranje podjednakih mogućnosti u digitalnom svetu, važnije je da svako dete dostigne osnovni nivo u čitanju i matematici, nego da mu se omogući finansira pristup hajtek uređajima i uslugama. Na kraju se pominje i to da učenik koji provodi više od šest sati dnevno na internetu posle škole, rizikuje da se oseća usamljeno u školi, da kasni na časove ili ne dolazi u školu, dve nedelje pre PISA testiranja.

Za razliku od onih sa neozbiljnim i površnim pristupom, Šlajher se ovde upušta u ozbiljnu analizu mogućih uzroka ovakvog stanja:

Jedan od načina na koji se ovakvi rezultati mogu tumačiti, jeste činjenica da je za duboko, konceptualno razumevanje i razmišljanje na višem nivou neophodna intenzivna interakcija između nastavnika i učenika, dok tehnologija ponekad narušava ovu važnu ulogu ljudskog faktora. Drugo tumačenje je da još uvek nismo dovoljno dobro ovladali posebnim pedagoškim veštinama neophodnim za maksimalnu iskorišćenost modernih tehnologija. Spajanje tehnologija 21. veka sa nastavničkom praksom iz 20. veka umanjuje efikasnost nastave. Ako učenici koriste pametne telefone samo da bi prekopirali gotove odgovore na pitanja, to ih neće učiniti pametnijima. Ako želimo da nam učenici budu pametniji od pametnih telefona, treba mnogo više da razmišljamo o pedagoškim metodama koje koristimo u nastavi. Tehnologija može da pomogne sjajnom nastavniku, ali sjajna tehnologija ne može da odmeni lošeg nastavnika.

Ovaj izveštaj ne nudi odgovore na sva pitanja. Uticaj tehnologije na nastavni proces nije optimalan jer smo možda precenili digitalne veštine nastavnika i učenika, ili zbog naivne obrazovne politike i primene obrazovnih strategija, zbog nedovoljnog razumevanja pedagogije, ili nedovoljno kvalitetnih obrazovnih softvera. U stvari, koliko bi dece odabralo da igra komjutersku igricu onakvog kvaliteta kakvog je softver koji se nalazi u većini učionica širom sveta? Rezultati pokazuju da sprega između učenika, računara i učenja nije jednostavna i čvrsto zadata. Tek predstoji potpuno razumevanje i korišćenje doprinosa koji IKT može imati u nastavi.

Sledi deo kome će se obradovati pristalice IKT u nastavi:

Ipak, ne treba očajavati zbog ovakvih rezultata. Treba stvoriti nastavnicima okruženje koje podržava pedagogiju 21. veka, a deci obezbediti veštine 21. veka, potrebne za uspeh u sutrašnjem svetu. Tehnologija je jedini način na koji se pristup znanju može dramatično povećati. Zašto bi učenici bili ograničeni udžbenicima štampanim pre dve godine, ili dizajniranim pre deset godina, kada mogu imati pristup najboljim i najaktuelnijim udžbenicima na svetu. Podjednako važno je i to što tehnologija nastavnicima i učenicima omogućava pristup specijalizovanom materijalu koji prevazilazi udžbenike svojim raznovrsnim formatima, za kratko vreme i bez prostornih ograničenja. Tehnologija obezbeđuje sjajnu platformu za saradnju u stvaranju znanja, gde nastavnici mogu da dele i obogaćuju nastavni materijal. Možda je najvažnije to što tehnologija podržava savremenu pedagogiju u kojoj je fokus na aktivnom učešću učenika, uz alate za problemsku nastavu, i u okruženju koje pospešuje saradnju. Na primer, tehnologija može da pospeši učenje koje se zasniva na eksperimentima, projektnu i problemsku nastavu, da pomogne kod praktičnih aktivnosti i vršnjačke edukacije, kao i kod svakodnevnog formativnog ocenjivanja. Može da pruži podršku prosvetnoj zajednici kroz nove alate, kao što su virtualne laboratorije, izuzetno interaktivni nelinearni edukativni paketi najmodernijeg dizajna, sofisticirani softveri za eksperimentisanje i simulaciju, društveni mediji i ozbiljnije komjuterske igre.

A u narednom segmentu se vidi zašto se reforma kod nas sprovodi loše, zašto nikako da ubodemo šta je temelj a šta dimnjak, zašto neko uporno pokušava da stavi oluke na podrum, a kad ne uspe, krivca traži pre svega u nastavnicima.

Da bi se maksimalno iskoristile sve prednosti tehnologije, neophodno je da države naprave ubedljivu strategiju za izgradnju nastavničkih kapaciteta. Oni koji odlučuju o obrazovnoj politici moraju da budu bolji u dobijanju podrške za ostvarivanje ovih ciljeva. Uz osećaj nesigurnosti koji prati uvođenje promena, nastavnici će uvek birati da se održi trenutno stanje. Ukoliko želimo da mobilišemo podršku za tehnološku modernizaciju škola, potrebno je da budemo bolji u izražavanju svojih potreba i da stvorimo podršku za promene. Moramo da investiramo u razvoj kapaciteta i veština upravljanja promenama, da nađemo čvrste dokaze i predstavimo ih institucijama, i sve to podržimo održivim finansiranjem. I na kraju, ali ne i najmanje važno, od vitalnog je značaja da nastavnici budu nosioci tih promena, ne samo kroz primenu tehnoloških inovacija, već i kroz njihovo stvaranje.

Namerno nisam naglasila poslednju, nego pretposlednju rečenicu.
Razumnim i ozbiljnim ljudima, u ozbiljnim državama u kojima je obrazovanje važno, jasno je da treba stvoriti preduslove da bi se od nastavnika očekivalo da iznesu promene.

Ne zaboravite da je ovo izveštaj objavljen u jesen prošle godine. Ne zaboravite da su uslovi u kojima su oni krenuli s primenom IKT u nastavi neuporedivo bolji od naših sadašnjih, a da su rezultati prilično loši, ili daleko ispod očekivanih.

Pa da li da za promenu naučimo nešto iz njihovog iskustva i krenemo ozbiljno da radimo na stvaranju uslova, a da implementaciju ostavimo za malo kasnije? Ili da IKT i dalje smatramo jedinim imperativom kojim se u Srbiji ocenjuje kvalitet rada jednog nastavnika? Onako, naopačke, kako smo navikli.

Ispratila sam preko lajvstrima konferenciju “Nove tehnologije u obrazovanju”. Prošetala sam virtuelno kroz četiri sale, čudila se što je sala za osnovno i srednje obrazovanje veličine dve-tri dnevne sobe, uživala u nekim primerima dobre prakse naših kolega, za neke se pitala čime su zaslužili da se nađu na takvoj konferenciji (samo zbog entuzijazma?), potvrdila da postoji jedna stabilna grupa sveprisutnih nastavnika koji su u Srbiji desna ruka ministarstva. Od jednog od govornika, predstavnika baš pomenutog OECD-a, čula sam da “Nije nužno da najbolji uspeh imaju države i škole koje primenjuju IKT u nastavi, ali su se te škole najviše unapredile”.

Tu sam zabagovala.

Jedan komentar

  1. Даца says:

    НЕДОСТАТАК СЛУХА

    Србија улаже доста
    у добро образовање
    то најбоље показује
    у школама стање.

    Даница Машић

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.