U iščekivanju novog ministra prosvete

Ozbiljno ću shvatiti onu Vladu koja bude ozbiljno shvatila obrazovanje.
Do sada se skoro nijedna nije kvalifikovala za moje poštovanje, a verujem ni poštovanje većine prosvetnih radnika u Srbiji.

Nakon poslednjih redovnih vanrednih izbora, u medijima se nagoveštava da Vrhovni Vođa, između ostalog, nije zadovoljan ni radom ministra prosvete, Srđana Verbića. Eto, složismo se u nečemu. Nisam ni ja. Mnogo hteo, mnogo započeo, ništa nije doveo do kraja, mada, istini za volju, nije ni imao pun mandat. I dalje mu zameram one dve stvari – to što se nije jasno i glasno borio protiv smanjenja plate prosvetnim radnicima dok se ne izjednači sa platama odgovarajućih zaposlenih u drugim sektorima budžetskih korisnika, i to što nije zakazao hitnu konferenciju za novinare nakon što je njegov kolega izjavio da ionako imamo kratko radno vreme, pa možemo da nađemo i dopunski posao.

Međutim, mnogo mu više zameram to što nije imao petlju da preseče neke stvari i uradi ono što je u interesu obrazovanja, pa čak i ako nije u interesu svakog pojedinačnog prosvetnog radnika. Populističke odluke, povlačenja, nedostatak odvažnosti, možda čak i prećutkivanje informacija o pritiscima lobija – sve to ne priliči ministru obrazovanja. Čak mi se i ne čini da nije znao šta treba da uradi. Više mi se čini da ili nije umeo, ili nije smeo. Opet, ni jedno ni drugo ne sme da “krasi” ministra obrazovanja.

Zameram mu i navijačke odluke, po kojima najbolje prolaze oni koji trenutno imaju najjači lobi. Takve odluke nisu u korist obrazovanja, već u korist interesnih grupa, raznih strukovnih društava i udruženja, ili naprosto trenutno uticajnih pojedinaca. Sve je to naopako, neozbiljno i prema obrazovanju neodgovorno. 

O Strategiji obrazovanja kojoj rok upotrebe ističe za par godina skoro da ne vredi trošiti reči. Doneta je kao da su je pisali vanzemaljci koji nogom nisu kročili u Srbiju, ma ni kroz teleskop je nisu pogledali. Pozdravljam ambiciju i visoke ciljeve, pozdravljam velike planove i dobre namere, ali ne pozdravljam tu vrstu odvojenosti od realnosti, tu vrstu salonske zanesenosti idealnom učionicom sa idealnim đacima, u idealnom društvu. Ministar Verbić je u priličnoj meri imao sličan otklon od stvarnosti, zbog čega smo možda i sami krivi, ako uzmemo u obzir sva lickanja i šminkanja škole, hodnika, ulaza, učionica i nastave kad god nam se najavi neka poseta “odozgo”. Dok su se direktori utrkivali da ostave dobar utisak, mi smo ćutali i sklanjali se, pa nije ni čudo što je ministar pomislio da smo zreli za nastavak pačvork reforme.

Ostavljam i mogućnost da Verbić nije imao podršku Vrhovnog Vođe, a u Srbiji danas to je isto kao da nemate ruke, noge, oči i uši. Svevišnji presuđuje, osuđuje, pohvaljuje po svom nahođenju i u skladu sa svojim ciljevima, ili možda pre obećanjima datim ko zna kome i ko zna gde, a u naše ime. Isuviše sve zna i isuviše je od čistog ega sazdan, da bi prepustio stručnim ljudima da odlučuju, a on samo potpisivao šta treba. Voli da se u sve meša, jer želi da bude Angela Merkel kad poraste, mada u trenucima samoće garant sanja o tome da bude Putin, ali ne sme glasno da kaže.

Na kraju razmišljanja o Verbiću, želim i da ga pohvalim. Za razliku od silnih prethodnika, često je delovao kao da zna o čemu govori. Mogla bih da se kladim da neki bivši ministri nisu ni ZOSOV pročitali do kraja, jer su imali “ljude” koji su se bavili tim tricama i kučinama. Verbić je vladao materijom i znao šta je šta. Nažalost, nije shvatio da je to samo osnov za dalje delanje. Mudro i odvažno delanje je izostalo.

 

E, sada čekamo novog ministra.

Mediji nas, što po sopstvenom izboru, što po nekim instrukcijama, unajveće obaveštavaju o “mogućim kandidatima”. Ne bi me iznenadilo da ministar postane neko sasvim treći, čijim se imenom uopšte neće spekulisati u medijima. Međutim, druga je stvar zabrinjavajuća.

Već dugo u srpskoj politici mesto ministra obrazovanja ne spada u ona najvažnija, oko kojih se stranke, stranački prvaci ili bar najbolji stručnjaci otimaju. To je mesto ili rezervisano za namirivanje manjih koalicionih partnera, ili je trinaesto prase. Imam utisak da se premijer u jednom trenutku šljepi po čelu, pa kaže – jao, a prosveta, pa na nju sam skroz zaboravio! I onda, brže-bolje, traži nekog iole podobnog. Šta je brzo, to je i kuso, pa taj neki iole podoban, uleti u kabinet ni kriv ni dužan, navrat-nanos.

Što je najgore, razlog tome nije činjenica da je prosveta nekakav vruć krompir, da u tom ministarstvu ima mnogo posla, da baš tu treba praviti velike rezove, pa zbog toga umne glave beže od te funkcije. Ne, razlog je sasvim drugačiji. Prosveta ne spada u poželjne, elitne oblasti. Nije dovoljno bitna. Nije nikakva važna stvar biti ministar obrazovanja u Srbiji. I to je poražavajuće! Srpske vlade ne vide da je sve ostalo besmisleno ako sutrašnji nosioci društva, a naši današnji đaci, ne dobiju najbolje od tog društva tokom svog školovanja. Ne vide dalje od svog nosa, svoje sujete i svojih bankovnih računa. Posle njih će biti potop i Srbije neće biti (kako je krenulo, ovo možda i ne bude vic). Njih zanima samo sada. Juče je bitno samo ako se vade na bivše zbog sopstvene nesposobnosti. Sutra im je važno jedino kada nam zamazuju oči praznim obećanjima. Ne shvataju da to sutra pripada našim današnjim đacima.

Da je sreće, najveća čast u Vladi bila bi mesto ministra prosvete. Da je sreće da ministar obrazovanja bude takav da roditelji utišavaju svoju decu kad on progovori sa TV-a. Da ga je milina slušati. Da je sreće, najbolji među njima i najbolji među nama bi bio na toj funkciji, osoba velikog znanja i stručnosti, ali i velikog ličnog autoriteta, koja bi uživala poštovanje premijera i svih ostalih ministara. Koncept da su ministri samo najviši činovnici svojih ministarstava i državnog aparata, kod nas ne pije vodu, jer smo demokratski nezrelo društvo, društvo pojedinaca koji nemaju svest o svojim pravima i svojoj snazi. Mi ne shvatamo da plaćamo mi njih, a ne oni nas. I zato nam, ovako nezrelima, još uvek treba ono što se na engleskom zove external father, veliki vođa koji će misliti za nas, ali ne nužno i na nas. Još uvek samo takvi pobeđuju, pa u skladu sa tim i naše ministarstvo mora da vodi jaka ličnost, koja je u stanju kada treba da lupi šakom o sto i pred premijerom, a ne samo pred štrajkačima (dobro, nije lupio šakom, nego je skinuo štrajk s plate, ali mu na slično dođe).
Poštovaću onu Vladu u kojoj se najveća bitka bude vodila oko mesta ministra prosvete, a ne privrede, finansija, energetike i građevinarstva. O policiji u policijskoj državi i pravdi u državi u kojoj ne postoji nezavisno pravosuđe, da ne trošim reči.

Još kad bi bilo pameti da se razdvoje prosveta i nauka, i da se razbucaju zavodi – gde bi nam kraj bio!

Ovako – kraj se nazire i sasvim je izvestan.
Opet će na čelo doći ministar koji ćuti, ne zamera se, ne sme Velikom Vođi da kaže da dualno obrazovanje nisu izmislili ni Nemci, ni Švajcarci. Opet će doći osoba na koju se može uticati na pogrešan način, koja će vući na stranu interesnih grupa, sa kojom će biti najlakše sklapati dogovore na štetu obrazovanja. Mi ćemo se u međuvremenu zanimati kadrovskim rešenjima iz novina, probnim balonima i bacanjem prašine u oči. Verovatno ćemo se i svađati međusobno, jer gde muka pritisne, tu mudrost odlazi u mišju rupu.

Ono što mi je naročito žao jeste to što će filolozi biti oduševljeni kandidatom koji smatra da su jezici najvažniji, fizičari onim koji fiziku prepoznaje kao važnu čak i budućim konobarima, informatičari onim ko smatra da je informatika najključniji predmet u 21. veku, i tako redom po predmetima. Mi ćemo, iz svoje muke koja nije mala, ko u Sunce gledati u onoga ko baš nama neće smanjiti broj časova, sa kojim će naša lična zona komfora biti netaknuta.

Ja bih bila zadovoljna onim ko bi gledao interese obrazovanja, budućnosti društva i države, i pre svega učenika, taman baš engleski jezik proglasio manje važnim predmetom.




P.S. O Verbićevim lošim ili nedovoljno dobrim potezima moglo bi još mnogo toga da se napiše, ali mi nekako dođe nisko da grdim sada, kada je jasno da odlazi. Kritikovala sam dok je imao stvarnu moć i dok je bilo objektivnih mogućnosti da popijem neki penal zbog dugačkog jezika. Sada mi je stvarno bezveze da to radim. Ima dovoljno onih koji su do juče ćutali, ili se u privatnim porukama slagali sa mnom, a danas su glasni i hrabri. I neka su. Nikad nije kasno, iliti – bolje ikad, nego nikad. 


Jedan komentar

  1. Bojan says:

    "Већ дуго у српској политици место министра образовања не спада у она најважнија, око којих се странке, страначки прваци или бар најбољи стручњаци отимају. То је место или резервисано за намиривање мањих коалиционих партнера, или је тринаесто прасе."

    (Па оно даље наведено, да не копирам.)
    По мом мишљењу, има још један битан факат зашто је то тако: паре. У просвјети нема "капиталних пројеката" те могућности за бруталне коруптивне радње (квалитетну крађу).

    А овдје код нас у Републици Српској скоро два мандата министар просвјете је био један футави усташа, а онда дође Србин преглуп и предрзак (укратко, преговно; мали допринос језику, нова ријеч 🙂 ), коњ страначки, који отворено сугерише да "дјеца не уписују факултете с којима ће тешко наћи посао" (на једну страну факат да држава треба да креира уписну политику а на другу чињеница да ће се за одабране са дипломама приватних факултета увијек наћи мјеста).

    Било како било, цитирао бих тренера Салета: "Није добро."

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.