Dnevnik prosvetnog radnika, oktobar 2024.

Dok sam imao vremena i novca za ulaznice, redovno sam odlazio u pozorište. Srećom, ostao sam i bez vremena i bez novca, jer da nisam, postao bih pozorišni zavisnik. Nisam imao mere. Svi su me žanrovi zanimali, svi pozorišni ansambli oduševljavali. Divio sam se glumcima i stalno zamišljao kako te predstave stvarno nastaju. Zamišljao sam kako reditelj radi sa glumcima, kako počinju onim probama čitanja teksta, pa probaju kostime, vežbaju scenski pokret, koriste rekvizite, nameštaju scenografiju. Zamišljao sam kako se reditelji oslanjaju na inspicijente, a glumci na suflere. Sanjario sam o tome kako sam slavni reditelj koji s prvacima drame postavlja svetski repertoar u našoj zemlji, dok me Talija i Melpomena blagonaklono gledaju.

Možete zamisliti kako sam se zgranuo kada sam saznao da je pre osam godina postojala mogućnost da mi se snovi ostvare!

Naime, nedavno sam pročitao da je tada postojala ideja da se nastava održava tako što bi nastavnik režirao, a učenici izvodili lekcije. Oh, kako bih ja u tome uživao!
Pitate se kako je ta ideja propala i zašto nije zaživela? Da vam ne bih prepričavao, pogledajte sami članak iz jednih školskih novina, iz 2017. godine, koji vam ovde prenosim u celosti:

REDAKCIJA: Gospodine direktore, kako komentarišete nemile događaje od prošle nedelje?

DIREKTOR: Kako komentarišem? Naša škola je imala tu čast da dobije status pilot-škole za projekat “Mi režiramo, đaci izvode lekcije”. I šta se dogodilo? Sve su upropastili! Prokockali smo poverenje Ministarstva i lokalne samouprave. Nikome ne smem od sramote na oči da izađem!

REDAKCIJA: Da li biste mogli malo preciznije da nam objasnite ko je sve to prokockao i kako?

DIREKTOR: I mogu i hoću, pa nek se zna ko je kriv! Prvo je došao onaj Rajko i rekao da mu za režiju lekcije iz hemije trebaju neki reagensi i neka staklarija, ne znam kako se tačno zove. Lepo sam mu objasnio da nije u tome stvar, nego da đaci treba da odglume tu lekciju. O-d-g-l-u-m-e! Kobajagi! Šta fali da nekom slabijem učeniku dodeli ulogu reagensa, a nekom drugom da glumi tu staklariju? Taman sam njega ispratio iz kancelarije, kad je eto ona Goca! Kaže da na sceni mora da se postavi tundra, jer đaci ne žele da glume u neodgovarajućoj scenografiji. Još se nisam sa njom razračunao, kad ulazi Pera! Neće učenici da glume barok bez odgovarajućih kostima. Tražili su na Đačkom parlamentu da se raspiše tender za šnajderku! Pitam ih lepo i ljudski da li su bunike jeli, a oni vrte glavom. Izbacim ih sve iz kancelarije i naredim Cici sekretarici da im svima otkuca naloge direktora da režija mora da se spremi i lekcije da se odglume još koliko sutra!

REDAKCIJA: Jesu li vas tada poslušali?

DIREKTOR: Đavola! Znate dobro da nesreća nikada ne dolazi sama. Došla je u pratnji Živke koja tvrdi da svaki reditelj u pozorištu ima inspicijenta i da zahteva da joj se dodeli neki asistent. Ko da ja imam asistente u fijoci, pa evo izvol’te dva komada! Izbacim je iz kancelarije, kad ga eto Mile Filozof! Kaže da moramo ozbiljno da porazgovaramo o ocenjivanju. E, hvalim te Bože, napokon neko normalan, sa normalnom temom. Ponudim mu da sedne, naručim mu i kafu, a on će meni: “Direktore, učenici se opravdano bune što ne dozvoljavam da im drugovi šapuću dok odgovaraju, i tvrde da svako pozorište ima suflera i da je šaputanje dozvoljeno kad se glumi.” Moooliiim?! Izbacim i njega iz kancelarije, pre nego što mu je kafa i stigla!

REDAKCIJA: I kako se sve to završilo?

DIREKTOR: Završilo se tako što je predsednik opštine čuo da se u našoj školi izvodi neki cirkus i poručio preko Joce, člana gradskog veća, da će nam ukinuti sva sredstva ako se ne uozbiljimo. Ništa on ne razume te savremene tendencije u obrazovanju!

Znam. Zgranuti ste ovim što ste pročitali, baš kao i ja.
Ti ubogi prosvetni radnici nisu nikada čuli za avangardni teatar u kome se čitava grčka tragedija izvodi sa samo jednim merdevinama na sceni, ili čitav mjuzikl uz  samo jedne drombulje. Zaista mi je žao tih ljudi i njihovih učenika. Najviše mi je žao direktora. Vidi se da je dobar čovek i da se razume u pozorište. Na to kako se osećao idejni tvorac ovog divnog modela nastave ne smem ni da pomislim. Njemu je sigurno bilo najteže.

4 komentara

  1. lola says:

    Ma, bravo! 🙂

  2. Свака част! Све похвале! БРАВО! БРАВО! БРАВО!

  3. klotfrket says:

    Хвала, Славиша.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.