Da nam decu ne bi jeli skakavci – RODITELjI

(Tekst jeste dug, ali i detinjstvo traje)

Roditelji, okruženje, škola.
To su tri glavna faktora koja od deteta prave ono što jeste.
Ako je dete sjajno, tu tražimo uzroke.
Ako dete nije kako treba, opet tu tražimo razloge.

Sve kreće od porodice i to je valjda svima jasno.
Onima koji su tek postali roditelji preporučujem da na internetu pronađu tekstove i video zapise u kojima o vaspitanju i ulozi porodice govore Milica Novković i dr Ranko Rajović. Ja za bolje na srpskom jeziku ne znam.


Kako nisam dečiji psiholog, mogu samo da pišem o svom ličnom iskustvu i onome što sam naučila iz literature i kroz razgovore sa ljudima pametnijim i stručnijim od mene. Na fakultetu sam izučavala razvojnu psihologiju, pedagogiju, metodiku nastave, ali su to discipline koje mi pomažu u radu sa đacima.

Međutim, najvažniji rad je onaj sa decom do polaska u školu. Tada se stiče sirište za ceo život. Tada se uspostavlja koordinatni sistem kroz koji će se dete kretati i kada odraste. Ono što tada usvoji kao model, teško se kasnije ispravlja. Imajte to na umu.

Ono što mogu da zaključim kod svojih đaka, jeste da dolaze ili iz porodica u kojima su deca iz nekog razloga zanemarena, ili prezaštićena. Čini mi se da je najmanje onih iz “zlatne sredine”.

ZANEMARENA DECA

Ako izuzmemo disfunkconalne porodice, u kojima nešto ozbiljno ne štima, i kojima moraju da se bave centri za socijalni rad (oni isti koji imaju zabranu zapošljavanja novih radnika, a broj porodica kojima je njihova pomoć potrebna je sve veći), deca su zanemarena i iz drugih razloga. Roditelji su im u stalnom grču. Ne znaju da li će sutra ostati bez posla, ne znaju da li će im sutra isključiti struju ili vodu zbog neplaćenih računa. Osećaju se neuspešno i neostvareno. Daju sve od sebe, rade deset sati dnevno (bez plaćanja prekovremenog rada), čestiti su i vredni ljudi. Na kraju meseca dobiju minimalac, a često moraju deo da vrate poslodavcu da bi im uplatio doprinose. Ili da se pravimo blesavi i da tvrdimo da toga nema? Minimalna zagarantovana zarada je besmislena ako od nje ne možete da podmirite osnovne potrebe svoje porodice, da živite skromno, ali da ne budete gladni, ili u strahu od bolesti jer nemate para za lečenje, ili u raspadnutim cipelama. Nažalost, ogroman je broj porodica koje žive baš tako. U njima su roditelji nervozni, turobni, tužni i nesrećni. Teško je da u takvoj porodici raste srećno dete. Nije nemoguće, ali je teško. Tim roditeljima ne mogu da zamerim ništa. Neljudski bi bilo da im se reč kaže.

MNOGO VEĆI PROBLEM PREDSTAVLjAJU PORODICE U KOJIMA SU DECA PREZAŠTIĆENA



 

Što je najzanimljivije, ti roditelji žive u ubeđenju da se najviše žrtvuju i da rade ono što je u najboljem interesu njihove dece. Smatraju da je jedna od osnovnih uloga roditelja da štiti svoje dete. To je tačno, ali je način najčešće pogrešan.

Gde sve roditelji greše?

Prvo, dok su deca sasvim mala, prestanite da ih štitite od razbijanja kolena. Deca moraju da trče, da skaču, da se prevrću i okreću. To im se “samo traži”, zato što je priroda tako udesila. Tako im se razvija osećaj za ravnotežu, spretnost, ali i mozak. Ako padnu, ustaće. Ako razbiju kolena, proći će. Uskraćujete im ozbiljno važan deo razvoja (ne samo fizičkog) ako im ne dozvolite fizičku aktivnost tog tipa, koja realno nije nimalo rizična. Stavite mu jastuke na pod, ako vas baš toliko brine skakanje s kreveta.

Drugo, deca moraju da se uče redu odmalena. Ako pristanete na to da neće da jede šargarepu, ne voli kupus, mrzi grašak i slično, sami ste krivi. Objasnite detetu da se vole roditelji, deke, bake, tetke, drugari, dok se hrana jede da bismo bili zdravi, a ne zbog ljubavi. Ako neće da ruča, pustite ga, ali mu recite da do večere nema ništa. Ako je pre pola sata jelo smoki, a pre toga čokoladu, nemojte se čuditi što neće da jede supu. Već je sito.

Treće, odvojite prostor gde može da razbaca igračke. Nakon igre njegovo je da igračke sakupi, nije vaše. Obezbedite mu niske police ili obične kutije koje su mu lako dostupne. Objasnite mu da vi imate svojih obaveza u kući, a da ono mora da pospremi igračke samo. Ako to ne uradi, sklonite mu igračke. Kada ih sutra zatraži, recite mu da ste ih nekome odneli jer ste mislili da mu ne trebaju, čim ih je onako razbacane ostavilo. Ovo hoće da upali!

Ne dajte detetu da manipuliše vama. Kada vam dete plače, srce vam se cepa i to je normalno. Ako ga ništa ne boli, nije uplašeno ili tužno, samo ga nežno zagrlite i pitajte šta nije u redu. Ako nije u redu to što mu ne date da makazama seče zavese, ili da prosipa vodu po stolu, baca stvari po kući i slično, recite mu da može da plače koliko god hoće, ali mu svakako ponovite da vam je žao i da to što je naumilo ipak ne može da radi. Ako jednom popustite i nakon “ne može” zbog plača pređete na “može”, sami ste krivi. Sledeći put će da plače još glasnije. Posle će da vam se popne na glavu i nećete mu moći ništa.

Doslednost je izuzetno važna. Ne može jednom da može sok iz frižidera, a drugi put da ne može. Koliko god da vam se čini da će se dete naljutiti, iznenadićete se kada budete uvideli da deca vole jasna pravila. Podrazumeva se da se dečja ljubav ne sme kupovati, i da ono što ne može kod mame, ne sme da može ni kod tate, bake, deke. U porodici mora da postoji dogovor oko takvih stvari.

Umesto kratkog “ne može”, neuporedivo je bolje “ne može zato što…”. I vama je nešto prihvatljivije kada vam se lepo objasni, zar ne?

Dete koje ima mnogo igračaka najčešće ne ume da se igra. Skupa igračka nije nužno i dobra za vaše dete. Nije bitna cena. Bitno je da nema sitnih delova, oštrih delova, i da je napravljena od dobrog materijala. Kupite mu auto na daljinsko navođenje od 50 evra, pa ga posle grdite što ga je polomilo prvog dana. Dete ne zna i ne treba da zna da je igračka skupa. To je važnije vama nego njemu. Igračka mora da bude takva da sa njom može nešto zanimljivo da se radi: da se ubacuju predmeti kroz otvore, da se slaže, da se sklapa i rasklapa, zatvara i otvara. Prazna kutija kreme može odlično da se zatvara i otvara. Podmetači za čaše mogu da se ređaju, a mogu i da se kotrljaju. Kartonski valjak iz toalet papira može da se lepi, oblikuje, boji. Kašika je zgodna da se u njoj nešto nosi po kući, a da ne ispadne. Od plastičnih čaša može da se pravi kula. Može nešto da se presipa iz čaše u čašu (ne mora tečnost).

Kada vidite da vam se dete u nekom ćošku zaigralo, da priča samo sa sobom i potpuno je isključilo okolni svet (naročito ako pri tom isplazi jezik), ne prekidajte ga nikako! Može da ruča i kroz pola sata. Takvi momenti su mnogo važni.

Ako vas dete nešto pita, odgovorite mu. Neka sačekaju i sudovi, i pegla, utakmica, serija. Odgovorite mu tako da ga ohrabrite na sledeće pitanje, a ne da ga otkačite. Znam, to ume da bude veoma zamorno, ali drugačije ne može. Podstičite mu radoznalost, razvijajte rečnik i logičko razmišljanje.

Dete vaspitavajte primerom. Ako želite da zavoli knjigu, mora nekada da vas vidi kako čitate. Ako mu ponavljate da su slatkiši nezdravi i da je bolje da jede voće, nemojte ih ni vi stalno jesti. Ne činite pred njim ništa što ne želite da sutra i ono čini, i obratno – pokažite mu primerom ono što želite da i ono radi. Tu spada i izvoli, hvala, molim, dobro jutro, doviđenja. To se nosi iz kuće.

Hvalite svoje dete. Pohvalite ga kada nešto uradi s puno truda, bez obzira na to koliko je bilo uspešno. Gradite mu samopouzdanje i samopoštovanje.


Dozvolite detetu da što češće odlučuje
, naravno, o stvarima o kojima šta god da odluči biće dobro. Stvarajte takve situacije sami. Dete koje donosi odluke raste u odgovorno i samostalno dete. Stavljate mu do znanja da imate poverenja u njega. Poverenje stvara odgovornost kod deteta.

Ne vezujte pertle petogodišnjaku. Pustite dete od četiri godine da samo donese tanjir do sudopere posle ručka. Ne skačite svaki put kad traži vodu, jabuku, jastuk. Ne umotavajte ga vi u šal i ne stavljajte mu vi kapu. To može samo i sa tri godine. Navikavajte ga na neke sitne obaveze po kući. Pohvalite ga kada ih obavi.

Ne radite sve umesto njega, već mu budite podrška da samostalno radi ono što može. Ne želite da sutra svom četrdesetogodišnjem detetu govorite da se upaše i stavi šal, i to pred njegovom rođenom decom.

Vodite dete u vrtić. Vrtić ne služi za čuvanje dece, tako da to što ima ko da ga čuva kod kuće uopšte nije bitno. Detetu su potrebna druga deca.

Ako ne štitite dete od svega i svačega u školu će poći kao dete koje zna šta su obaveze, samostalno je, ume da fokusira pažnju, ume da poštuje tuđe želje i obaveze, ne misli da sve mora onako kako ono hoće, nije razmaženo, ima izgrađeno samopoštovanje. 

Sve su to preduslovi za dobrog đaka.

Međutim, tu se posao ne završava.
Sada kreću nove okolnosti.

ŠKOLSKI UZRAST

 

Ne mešajte se učiteljima u posao. Tačno je da vi najbolje poznajete svoje dete, ali ne znate posao učitelja bolje od njih. Tačka. Čak i ako se vama iz bilo kog razloga ne dopada učitelj, to ne znači da ta osoba ne radi svoj posao kako treba. Sarađujte sa učiteljima. Ne tražite specijalan tretman za svoje dete. Sva su deca “specijalna”. Ukoliko uočite neki ozbiljan problem, porazgovarajte nasamo s učiteljem i, ako treba, pedagogom ili psihologom u školi. Nećete da rastete u očima svog deteta ako kod kuće pričate da bolje od učitelja znate i srpski i matematiku. Vi ste u očima svog deteta već veliki iz nekih drugih razloga. Važno je da i učitelj bude “veliki”. Ne zbog učitelja, već zbog deteta. Ne omalovažavajte pred decom one koji ih uče. To nije dobro zbog dece. Važno je da to razumete.

Proverite sa detetom da li mu posle škole više odgovora da obaveze (domaće zadatke, učenje, čitanje lektire, završavanje nekog rada koji nije završilo u školi i slično) obavi čim dođe iz škole, ili nakon što se odmori nekoliko sati. Tu nema pravila. Deca se razlikuju. Dozvolite mu da odabere mesto koje njemu odgovara za učenje. Ni tu nema pravila. Neko voli u miru i tišini svoje sobe, za svojim radnim stolom; nekome više odgovara za trpezarijskim stolom, dok se okolo nešto dešava.

Domaći zadatak je zadatak po meri deteta. To nije zadatak za vas. Ne mislite valjda stvarno da mi ne razlikujemo literarni sastav, crtež ili napravljeni predmet koji je uradilo dete, od onog koji ste uradili vi umesto deteta? Verujte da znamo svaki put. Čemu onda to? Ima dece kojoj ne treba skoro nikakva pomoć. Ima dece kojoj je pomoć potrebna. U redu je da pomognete svom detetu, ali kako?

Ako vaše dete treba da napiše sastav, prepriča priču, odgovori na pitanje, potraži informacije u tekstu, reši zadatke, ne prihvatajte iz prve odgovor “ja to ne znam”. Recite mu da još jednom pročita ono što je na času pisalo u svesci, ili lekciju iz knjige. Ako treba, porazgovarajte malo sa njim o toj konkretnoj temi. Onda mu recite da uradi zadatak samo, a vi ga na kraju pregledajte. Ako ste uočili greške, recite mu da ima šest grešaka, na primer, pa neka proba samo da ih nađe. One koje ne nađe vi podvucite, pa mu recite da proba da ih ispravi. Ako u tome ne bude sasvim uspešno, neka opet iščita lekciju i ono iz školske sveske. Ako i dalje ne ide, pokušajte da mu objasnite, a ne da uradite umesto njega, pa neka ponovo proba samo. U pecanju se to zove zamaranje. I neće svaki put biti tako. Ukapiraće dete uskoro da mu se ne isplati da se izvlači, jer vi nećete napisati zadatak umesto njega. Ukapiraće i da mu ovakva procedura oduzima mnogo vremena, pa će početi malo više da se trudi i da sa boljom koncentracijom radi taj domaći, ali i da pažljivije prati nastavu. Potrajaće neko vreme u početku, a onda će se dete osamostaliti. I ne sedite pored njega s gumicom u ruci dok radi domaći. Obavite svoje, pa se sklonite od stola. Ne skačite za svaku grešku. Greške su sastavni deo učenja.

Dalje, to što je vaše dete kod kuće mirno kao bubica nije nikakav argument kada vam u školi kažu da vam je dete preterano nemirno, čak i agresivno. To je česta pojava. Ne lažu vas u školi. Važi i obratno – vi znate da vam je dete nemirno kao buva, a u školi ga hvale kao izuzetno mirno. Opet, ne lažu vas u školi.

Vanškolske aktivnosti jesu važne, ali imajte meru!
Prvo, birajte ih prema interesovanju deteta, a ne prema svojim interesovanjima ili trendovima. Dete ne treba da ide i na sport, i na jezike, i u školice ovog i onog, na sva takmičenja i još na poneki kurs. Vi možda mislite da je u njegovom interesu da mu vreme bude stalno ispunjeno organizovanim aktivnostima, na koje ćete ga po čitav dan razvoziti, ali grešite. Dete mora da ima slobodno vreme. Mora da bude dete, a ne programirana mašina. U redu je i da mu je ponekad dosadno. Ako mu je dovoljno često i dovoljno dugo dosadno, moraće da se potrudi da i samo nešto osmisli. Najdragocenija mu je spontana igra s drugarima, po mogućstvu napolju. Neka se penje na drvo, neka skače sa stepenika, neka izmisli neku igru s loptom, neka imitiraju u tom trenutku popularne dečje junake. Pustite ih malo na miru.

Budite objektivni u očekivanjima. Ako detetu ni majka ni otac nisu bili najbolji đaci u školi, s kojim pravom očekuju da njihvo dete to bude. Ono nosi gene svojih roditelja i predaka. Neka ne zabušava, neka mu ne bude svejedno, neka bude najbolje što ono može da bude. To je važnije nego da bude najbolji đak u razredu. Ako vas nisu nikada birali u školske timove, ne očekujte da vam dete bude najbolji fudbaler. Ako već ide na neki sport, neka bude srećno na treningu. Ne podstičite mu po svaku cenu takmičarski duh, ne tražite od njega dostignuća koja ne može da ostvari. Neka potroši energiju, neka se ispravno fizički razvija i neka bude srećno, a ne razočarano u sebe zato što nije ispunilo vaša očekivanja.

Magija privatnih časova je veoma aktuelna tema. Čujem da se čak i deca u mlađim razredima osnovne škole šalju na privatne časove kod drugih učitelja. To je medveđa usluga detetu. Ako vam je dete bilo dugo bolesno pa je odsustvovalo sa nastave, privatni časovi su opravdani. Ako ga spremate za neki “viši cilj” (hoćete da se sutra školuje u inostranstvu pa mu treba drugačiji program od našeg), privatni časovi su opravdani. U ostalim slučajevima razmislite da li se radi o jednoj od sledećih situacija: vaše dete na času skoro nikada ne prati nastavu. Gleda kroz prozor, crta nešto po svesci, priča s drugom, zabavlja društvo. Nije ga briga jer zna da ćete mu platiti privatne časove. Vaše dete prati nastavu i što se ocena tiče postiže neki svoj maksimum. Vi želite da po svaku cenu ima više ocene. Vi smatrate da je nastavni plan preopširan i vi procenjujete da mora na privatne časove. Vi nemate vremena (želje, znanja) da radite malo s detetom kod kuće. Vi niste stvorili detetu radne navike i od prvog dana ste sedeli s njim sve vreme dok radi domaći, preslišavali ga, gledali mu u olovku svakog trenutka, pa dete sada ume da uči samo jedan-na-jedan. Većina vaših prijatelja šalje decu na privatne časove i sebe smatra veoma uspešnim zbog toga.

E sad, budite iskreni, pa ako se prepoznate u nekoj od nabrojanih kategorija, ne činite detetu medveđu uslugu, već mu recite da mora da pazi na času i da aktivno učestvuje u radu. Znam mnoge đake koji ređaju petice jer su na času maksimalno posvećeni onome što se tamo uči.

Ukoliko se, pak, radi o tome da vašem detetu predaje neko ko je zalutao u prosvetu (za tu etiketu nije dovoljno vaše mišljenje, već mišljenje ogromne većine roditelja i đaka) pišite peticije, idite svi zajedno kod direktora, zahtevajte da se nešto učini po tom pitanju.

Internet je u poslednje vreme dežurni krivac za sve. Tu se gubi vreme, krivi kičma, vrebaju opasnosti, dete živi u nerealnom svetu. Sve je to tačno, a i nije. Mi nismo rasli uz internet, pa mislimo da nam je detinjstvo zbog toga bilo mnogo bolje. Grešimo. Naši roditelji nisu rasli uz televizor, pa misle da im je detinjstvo bilo mnogo bolje. Greše. Njihovi roditelji nisu rasli uz toalet u kući, pa misle… A ništa od toga ne može da se uzme zdravo za gotovo. Ne možete detetu da ukinete internet! Ono je dete 21. veka i internet je sastavni deo njegovog života, baš koliko i lopta i lastiš. Vi se potrudite samo da bude i lopte i lastiša. Internet je riznica divnih stvari – informacija, tutorijala, druženja sa onima koji nam nisu blizu, igrica (zašto da ne?!), muzike, knjiga, filmova… To ne smete da zabranite detetu. S druge strane, treba da mu ograničite vreme koje provodi na internetu, kao i aktivnosti. Ukoliko niste vični, pozovite nekoga ko jeste da ograniči pristup nepoželjnim sadržajima na uređaju koje dete koristi, a na ostale postavite šifru. Dok dete ne postane tinejdžer, neka na internetu boravi u dnevnoj sobi, kada ste i vi tu. Objasnite mu koje opasnosti vrebaju i kako da ih se kloni. A onda ga pustite da uživa u blagodetima doba u kojem odrasta. Ne zaboravite i na onu loptu ili lastiš. Mera je najvažnija!

I na kraju, ne kupujte poklone za dobar uspeh!
Ako ćete detetu kupiti bicikl, uradite to pre ili posle kraja školske godine, zato što je bicikl divna stvar, vožnja je zdrava rekreacija i dete će u njoj uživati. Dobre ocene je steklo zato što je đak, zato što se trudilo, zato što je znanje važno.

Eto, ja sam toliko znala da vas posavetujem, a za nešto više od toga potražite nekog stručnijeg. Doći će na red i tekst o društvenom ambijentu i školi.
U međuvremenu, srećno!

Pravila preuzimanja ovog teksta

17 komentara

  1. Milena says:

    Slažem se sa Vama, uglavnom.
    Ne bih se složila oko toga da deca roditelja koji su bili lošiji djaci ne mogu da budu mnogo bolja-mogu, a znaju da budu čak i izvanredna. Ali to već kao prosvetni radnik znate, pa ste ovo spomenuli više u kontekstu očekivanja. Znači, ne bih se složila oko biološke predispozicije ("…ono nosi gene svojih roditelja…"), jer zaista ne mora da znači. Imate slučajeve vrlo inteligentnih i uspešnih roditelja, a dete prosečno…i obrnuto.
    Što se tiče modela, i knjiga i čitanja kao primera-uhhh! moram glasno da uzdahnem…kupovala i čitala svake (ali svake!) večeri pred spavanje, vodila na svaki (ali svaki!) Sajam knjiga i davala mogućnost samostalnog izbora, na koricama svake knjige smo zajedno pisali kada je, gde i zašto kupljena, za rodjendane drugara forsirala (i danas forsiram) kupovinu knjiga, imam kartice sa popustima većih izdavačkih kuća, a mesečno sebi kupim obavezno bar dve knjige i čitam pred spavanje, na odmor ne polazim bez knjige…imam više knjiga u kući nego neka omanja biblioteka! A deca? Svaka knjiga za lektiru po kojoj je snimljen neki film (Tom Sojer, Pop Ćira i pop Spira…)-je odgledana. Sve što može da se VIDI u trajanju od dva sata je njima bolja varijanta nego listanje i čitanje par dana. Ne kažem da uopšte ne čitaju. Čitaju. Ali retko, naročito u odnosu na to što imaju "model" u kući.
    Generalno posmatrano, jeste Vi u pravu, ali izuzetaka na sve strane. Koliko hoćete.
    Bitno je da se trudimo…
    Hvala na još jednom lepom tekstu!

  2. MamaiDete says:

    Ovo je takoreci pritucnik za roditelje! Apsòlutno se slazem sa svim napisanim.

  3. klotfrket says:

    Милена, хвала што сте поделили своје искуство.

    Наравно да не постоји чаробни рецепт и да све из текста треба схватити као препоруке. Нека урадимо шта је до нас. Што се читања тиче, и мени је веома занимљиво то што се Том Сојер скоро нимало не свиђа млађим генерацијама, док смо га ми читали по неколико пута. А опет, ако је мени био у лектири пре отприлике 35 година, и у лектири је данас, то може да говори и о незаинтересованости надлежних да озбиљно претресу лектиру и узму у обзир да се догодило тих 35 година у међувремену. Хари Потер такође има и догодовштине, и борбу добра и зла, племенитост и помагање пријатељима, а данашњим генерацијама је неупоредиво блискији. Попо Ћира и Поп Спира су им тек незанимљиви, као и Ана Карењина, а о Тихом Дону да и не говорим. За разлику од њих, Достојевски је и даље популаран међу гимназијалцима, Кафка и Орвел такође. У међувремену се појавило много сјајних писаца који пишу квалитетну књижевност, на данашњим ђацима занимљив начин. Мислим да је велики проблем у окошталости система и неспремности на праћење промена које се убрзано дешавају око нас.

    А генетика? Више је служила као опомена родитељима са нереалним очекивањима. Постоје формуле по којима се израчунава проценат вероватноће да ће се доминантне особине родитеља јавити код детета, при чему се успех у школи вероватно не предвиђа. Он зависи од многобројних фактора.

    Опет, као што сте написали – битно је да се трудимо.

  4. klotfrket says:

    Хвала, мама.
    Хвала, дете. 🙂

  5. Zeka Popovic says:

    Као власник Блога Вам саветујем да допустите да се коментари одмах објављују.
    Нисам до сада имао лоше искуство, људи су обично пристојни и конструктивни
    Неки не воле да им се коментар не појави одмах, сматрају да ће бити цензурисани.

  6. Zeka Popovic says:

    Сваки савет је добар мада се све дешава тако да правила нема.
    Сваки клинац је прича за себе.
    Као родитељ два, сада већ одрасла момка, то могу са правом да кажем.
    Свачега је ту било током њиховог одрастања и школовања.
    И добрих и лоших ствари.
    Углавном сада могу да кажем да сам успео, више моја супруга него ја. Она је та која је бдила над њима и претурила преко својих леђа све недаће.
    То су сада одрасли људи, запослени и могу рећи успешни у својим занимањима који су отишли својим путем, самостални, способни.
    И то је оно најлепше, виђамо се скоро свакодневно али на крају они одлазе своме гнезду које полако свијају.
    Е, ту ми неки моји пријатељи највише завиде јер њихови немају намеру да се помере и да било шта ураде са својим животима.
    Зато то сматрам највећим успехом моје супруге и мене.

  7. klotfrket says:

    Хвала на савету, али ако сам овако ставила подешавања, вероватно имам своје разлоге.

  8. klotfrket says:

    У томе и јесте ствар. Све што радимо јесте припрема да их једног дана спокојно пустимо да оду од нас. Нећемо бити спокојни (или неће ни отићи од нас) ако их стално третирамо као несамосталне и неспособне да било шта ураде без наше помоћи.

  9. Zeka Popovic says:

    Све је у реду, то је био само предлог.
    Схватио сам ваше разлоге, мало касније, упалила ми је сијалица!

  10. Vrlo temeljno i životno. Puno dobrih saveta. Sad malo iščitavam Vaše postove i baš mi se dopadaju.

  11. klotfrket says:

    Драго ми је 🙂
    Хвала.

  12. Teachie says:

    Vi ste divni Don Kihot! Svako dobro.

  13. klotfrket says:

    Такође 🙂

  14. Snezana - Sne$ka says:

    Zombi generacije su plansko unistavanje, kao sto su nam uzeli fabrike, rudnike, izvore pitke vode, sledeci cilj su deca, nasa deca vise nisu nasa deca. Svakodnevno ispiranje mozga je rat, koji je zamenjen tradicionalnim ratom. Sa ljudima bez misljenja i ciljeva lako se upravlja. Buduce generacije rastu u robove kojima nisu potrebni lanci. Sve je vec isplanirano i odradjeno, a mi smo tako nemocni.

  15. Vojislav says:

    Poštovani,
    slažem se sa Vama. Svaka reč Vam je na mestu.
    Roditelj sam dvoje male dece. “Džunior” ima 6 godina, a ćera 9 meseci.
    Trudim se iskreno da ih odbijem od nekih stvari iz mog detinjstva.
    Da se ne plaši da kaže šta ga muči. Da se ne plaši da iskaže svoje mišljenje.
    Većina klinaca iz mog vremena su bili uplašeni pred profesorima, učiteljima i nastavnicima u školama.
    Mora da poštuje starije, tu nema pogovora.
    Pametan je, razmišlja.
    Sluša trenera na karateu i na plivanju.
    Sluša učiteljicu na engleskom.
    Ja ne volim mutavu decu kojima moraš kleštima reči čupati.

    U današnje vreme, deca su totalno poludela.
    Radim takav posao gde se dosta omladine prijavljuje.
    Odgovorno tvrdim da to što ja radim i da to što ja zahtevam od omladine da nauči da radi, to može i Forest Gamp.

    Ne, pred Bogom i svetom, deca od 18-19 godina….TUKE!
    Tupave tuke. Ne zna čovek da li su glupavi ili nezainteresovani.
    I što je najgore od svega, to su sve klinci koji studiraju neki fakultet ili višu školu.

    To ćuti, tapka telefon, blene u jednu tačku……pa mislim se “zviždući jbt” da bar znam da ti je dosadno.
    Da ne trepće pomislio bih da pati od mrtvačke ukočenosti.

    Frustriran sam…današnjom omladinom.
    Njihovi roditelji su u proseku svi stariji od mene bar desetak godina.
    To je ona generacija/e koje su odrastale u inflaciji….90-ih. U kriminalu i sl.
    Ali kako god da okreneš…

    Da li je moguće da su rodtelji digli ruke od svoje dece?
    Da li je moguće da roditelji ne vide da su im deca “polupana”?
    Da li i dalje važi ona stara “na mlađima svet ostaje”?

    Ako će na OVOJ omladini da ostane ova država…mi smo ga žestoko naderali.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.