Dragi učeniče, ne mora tako

Dragi učeniče (učenice), koji si pred stranputicom,

Svakoga dana u životu suočavaćeš se sa desetinama izbora.
Samo će tvoja odluka biti šta ćeš izabrati.
I danas sam biraš, a znam da nije lako uvek izabrati pametno.
Nije ni meni.

Možda na tvoje izbore utiču drugari

Možda ti je važno da te oni prihvate, a ne znaš kako da to postigneš. Neko će te voleti zato što ga zasmejavaš, neko zato što uvek može da se osloni na tebe, neko jer slušate istu muziku, ili trenirate isti sport. Ima i onih koji će te prihvatiti tek ako radiš isto što i oni, iako znaš da to nije dobro ni za njih, ni za tebe. U neke grupe vršnjaka ulazi se samo ako piješ, koristiš drogu, šutiraš pse po ulici, lomiš klupe u parku, otimaš novac drugim vršnjacima, učestvuješ u maltretiranju drugih. Oni su bučni, misle da su izuzetno važni, žele da svi strahuju od njih. Pomisliš – pa bolje je da budem sa njima, nego da ih se i ja plašim. Ono što ne znaš, to je da nisu ni hrabri, ni važni. Nesrećni su, a ovo je jedini način koga su se setili da postanu srećni, bar na trenutak. Misle da će biti srećniji ako nekog drugog učine još nesrećnijim.

Ti biraš da li ćeš u tome učestvovati. Ti biraš da li će toj lažnoj kratkotrajnoj sreći uzrok biti tuđa nesreća. Ti biraš da li će neko zbog tebe plakati, biti povređen, imati zdravstvene probleme. Znam da je taj izbor mnogo teži nego što izgleda kad se ovako napiše. Znam da te je strah. Plašiš se te nasilne grupe, strahuješ da ne postaneš njihova žrtva, gledaš kako su oni spremni da slažu, da se potuku, da ismejavaju i vređaju, otmu patike, telefon, novac. Kad odrasteš shvatićeš da su bili kukavice koje redovno kreću na najslabije, najtiše, one koji se nikome ne zameraju. Traže lake mete, a ti se plašiš da ne budeš sledeća. Sumnjaš u to da li ćeš imati dovoljno snage da im se odupreš. Ne znaš da li ćeš umeti da im se suprotstaviš ili bar da ih izbegneš. Međutim, ono što takođe ne znaš jeste da oni, kada ih neko prijavi, pred roditeljima, predstavnicima škole i policije, plaču i mole da ih niko ne kazni, i kroz suze obećavaju da to više neće raditi. Kažem ti, samo kukavica može da maltretira slabije od sebe. Ti biraš da li ćeš se prikloniti njima, ili izrastati u pristojnog čoveka.

Treba da znaš i da nisi sam. Ukoliko se plašiš da se nasilnici ne okome na tebe, ili ako su već počeli to da rade, obrati se odrasloj osobi kojoj veruješ – roditeljima, ujaku, stricu, tetki, ali i odeljenjskom starešini, nekom drugom nastavniku kome veruješ, pedagogu, psihologu, direktoru, školskom policajcu ili policajcu u stanici. Nemoj da se boriš sam. Nema potrebe. Bar jedna od nabrojanih osoba biće spremna da se bori sa tobom. Čak i ako neko od njih zakaže, neko drugi neće.

Možda ne znaš da postoji i telefon za prijavljivanje nasilja u školi. Broj je 0800 200 201, a možeš besplatno pozvati svakog radnog dana od 7:30 do 15:30.

Ti odluči da se ne prikloniš nasilnicima.
Nemoj da budeš kao oni.
Ne mora tako.
Imaš izbor.
Budi čovek.

Možda na tvoje izbore utiče stanje u porodici  
 

Možda si svakodnevno prisutan dok se roditelji svađaju, tuku, vređaju. Tebe i ne vide. Ne zanima ih kako se osećaš, kako ti je u školi, s kim se družiš, šta te zanima u životu. Sramota te je da pozoveš društvo kući, jer ne znaš šta će da zateknu. Kada si bio manji bio si tužan i plakao si. Sada si već besan, mnogo besan. Dođe ti da se izdereš na njih i polupaš sve po kući. Nije ti jasno zašto baš ti moraš da imaš takav život, i u tebi bes stalno raste. Ono što ne znaš jeste da je još mnogo tvojih vršnjaka u sličnoj situaciji, nažalost. Imala sam đaka koji mi je pričao da kad krene svađa u kući, on izađe napolje i trči do iznemoglosti, i po kiši, i po snegu. Onda je otišao u lokalni bokserski klub i nije ga zanimalo da baš nešto boksuje, ali mu je mnogo značilo da udara u džak sve dok ga bes ne prođe. Poznajem i jednog sada odraslog čoveka, koji zbog oca koji je pio, u životu nije popio kap alkohola. Završio je škole i sada je uspešan čovek sa zdravom porodicom. I jedan i drugi su napravili izbor. Izabrali su da ne postanu nasilni, da ne postanu alkoholičari, da nikoga ne maltretiraju zbog svog opravdanog besa. Izabrali su put koji je u tom trenutku možda bio teži,ali ih nije odveo u popravni dom, u zatvor, u loše društvo iz koga retko ko izađe.

Svestan si toga da svoju porodicu ne možeš da popraviš. Nasilje u porodici je krivično delo, može i treba da se prijavi policiji, ali ne znam koliko bi dece bilo spremno da prijavi svoje roditelje. Međutim, i o tome možeš bar da popričaš sa nekom odraslom osobom u koju imaš poverenja. Neće moći da ti promeni roditelje, ali će možda moći da ti pomogne da lakše izdržiš period do završetka škole. Neka ti to bude cilj – izdrži do kraja školovanja, a onda idi negde, traži posao, organizuj svoj život bez takvih svakodnevnih stresova.

Možda ti se roditelji i ne tuku i ne svađaju, nego samo jurcaju za poslom, zarađuju, tebi kupe najskuplje patike i misle da je to ono što ti treba. A tebi treba da su češće kod kuće, da razgovaraju sa tobom, da ti pokažu da ih zanima šta ti se dešava, da ih interesuje šta je novo kod tebe. Čini ti se da ih ne zanimaš, da te ne poštuju, da im je sve važnije od tebe. Nije ti dovoljno da te pitaju da li ti treba novac. Želiš da te pitaju kako si, i da pri tom nikuda ne žure. Tužan si, a vremenom opet počne da raste bes. Želiš da im nečim privučeš pažnju, da uradiš nešto zbog čega će primetiti da postojiš, da im se osvetiš za to što ih nikada nema.

Nažalost, mnogi tvoji vršnjaci u takvim situacijama ne umeju da se izbore sa svojim besom. Onda urade najpogrešniju stvar, i bes iskale na onome nad kim mogu. To najčešće budu njihovi vršnjaci. Oni sa kojima bi trebalo da se druže, razgovaraju o problemima, pomažu jedni drugima. NJih tuku, maltretiraju, vređaju, ponižavaju, baš onako kako to roditelji rade kod kuće, ili samo da bi privukli pažnju roditelja.

Ti odluči da ne postaneš nasilnik.
Tuđe suze neće učiniti da tvoj problem nestane.
Neće ispraviti nepravdu.
Ne mora tako.
Imaš izbor.
Budi čovek.

Ako ćeš sada pomisliti da je lako meni da piskaram jer nisam ja ta koja prolazi kroz ono kroz šta ti prolaziš, delimično si u pravu. Ne prolazim kroz ono kroz šta ti prolaziš, ali te, kao što vidiš, ne osuđujem ukoliko si krenuo pogrešnim putem. Razumem te i volela bih da i ti bolje razumeš sebe i ono što ti se dešava. I veruj mi, nije mi lako čak ni da pišem. Znam da nijedno dete od 10 ili 16 godina ne može samo po sebi da bude zlo, ne može tek tako da uživa u tome da nekome nanosi bol. Nesrećno je koliko i žrtva nasilja. Nesrećno je i jer ne shvata da nije na putu da nasiljem prema nedužnima reši svoje probleme, već je na putu da postane kriminalac, a sa tog puta se najčešće ne vraća.

Ne mora tako.
Tvoj je izbor.
Izaberi pametno.
Izrasti u dobrog čoveka zbog koga niko nije plakao, vrištao u snu, strahovao da uopšte krene u školu. Nemoj biti taj koji će nekome upropastiti detinjstvo. Budi onaj koga će društvo voleti i poštovati. Znam, to je teži put, ali nemoj da budeš nasilni dripac samo zato što ti se trenutno čini da je tako lakše.

Pozdravljam te i navijam za tebe!

 

 

9 komentara

  1. Draga Bobo,priznajcu ti nesto.Obozavam da citam tekstove pametnih ljudi,ljidi koji imaju sta da kazu,i jedna od njih si ti i tvoji takstovi.Cim sam danas na fb videla tvoj tekst i naslov,odmah sam ga lajkovala i napisala da se apsolutno slazem,da treba da ga svi prosvrtni tadnici i roditelji procitaju deci i objavila sam ga tj.podelila a da ga nisam ni procitala!I evo,trk sada sam nasla vremena u busu,na putu ka skoli od Bg do Sd,da ga i procitam!I moram da kazem da nisam mogla ni da pretpostavim da je ovako dibar,ovako lekovit za sve ranjene decije duse!Jos jednom se divim tcom daru,koji si od Boga dobila,da jasno i u pravom svetlu sagledavas desavanja oko nas i da to atavis na papir i ponudis odgovor i resenje!Ovoga puta so otisla bar korak dalje,posala si kao pravi hriscanin,kao majka,sa dusom,bez osude,sa razumevanjem i iskrenim savetom!Volela bih da se nadje neko pametan ko ce da ioci tvoj dar i da ti ponudi nacin da pomazes nesrecnoj deci i vise i bolje nego sto imas prilike za to,svakodnevno u skoli.Ppzdeavljam te i zelim svako dobro od Boga i da nastavis da nas oplemenjujes svojim tekstovima!
    Olivera Perovix Miljis

  2. Staša says:

    Draga Bobo, da li mogu da podelim ovaj tekst na fb? Imam dosta ucenika bivsih i roditelja kojima bi pomogao tekst. Tekst je odlican! Treba zaustaviti lanac nasilja i toga smo svi svesni. Svako dobro! Hvala!

  3. Sutra imamo ČOS.
    Hvala.

  4. klotfrket says:

    Дугмићи за дељење на друштвеним мрежама налазе се испод самог текста.
    Хвала вама.

  5. klotfrket says:

    Искуства из претходна два дана кажу да је добро да се, осим заједничке дискусије на ЧОС-у, текст подели ђацима који су у ризику да постану насилни, да га читају сами, без публике.
    Хвала вама.

  6. Natasa says:

    Napokon pravi text i pravi osvrt na aktuelan desavanja.
    Takvi iskustveni `strucnjaci` koje ste naveli u textu bi trebali da iznenada dodju i gostuju na casu, popricaju, podele iskustvo.
    Nazalost Bobo pravi tekstovi poput ovog vaseg, ostaju bez komentara, tu se zaprova nema sta ni komentarisati vec samo reci `Sjajan text` ali obicno ostaju nazalost i neprocitani i bez vece medijske paznje.

  7. klotfrket says:

    То што остају без медијске пажње, заиста је небитно.
    Важније је што су ми многе колеге јавиле да су читале текст са ђацима, јавиле и реакције, а и по неку последицу, јавили се педагози и психолози неких школа који су умножили текст и поделили га старешинама, или делове текста ставили на тематске паное.

    Текст је стигао до ђака, а не до Информера. Одлично, што се мене тиче 😉

  8. OljaKa says:

    Ovi tvoji redovi su me uzdrmali. Podsetila sam se mnogo tog iz vremena svog školovanja, pa kasnije, pa danas. Nisam odolela da podelim. Treba više njih da čita ove redove da bi im puno tog bilo jasnije i roditeljima i deci.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.