Danas smo ispratili Bukija

Ovo je lični blog, na kome obično ne pišem o ličnim stvarima.
Ovoga puta hoću.

 

Danas smo ispratili Bukija.
Porodica ga je zvala Miško, kolege Buki, a đaci profesor Bulatović.

Buki je bio moj drug. Kad malo bolje razmislim, bio je drug svih zaposlenih u našoj školi, naših muževa i žena, naše dece. Našim đacima je bio prijatelj.

Ako bih napisala “Milosav Bulatović je rođen 1961… Ekonomski fakultet je završio… Radio je…, a onda se zaposlio u Ekonomsko-ugostiteljskoj školi u Aranđelovcu”, to vam ništa ne bi značilo. Diplomirani ekonomista koji je, nakon rada u privredi, počeo da predaje stručne predmete u srednjoj stručnoj školi. Jedan u hiljadu. Jaka stvar.

Ali, stvar jeste bila jaka.
Kad se za neki posao rodiš, taj te posao nađe, pre ili kasnije. Namesti se sticaj okolnosti, i kad-tad postaneš ono što treba da budeš. E, tako je bilo s Bukijem. Ne verujem da je kao student sanjao o školskom dnevniku, a pristajao mu je kao retko kome.

 

Kada smo se prvi put videli u školi, već na sledećem odmoru postali smo drugari. I to smo ostali narednih dvadesetak godina.

Sećam se da je u školi bila organizovana neka velika obuka za aktivnu nastavu. Trajalo je to neke dve nedelje skoro. Imali smo predavače, pa radionice, i na kraju držali časove, poput današnjih oglednih. Buki, koji je malo kotrljao rrrrr, kaže meni u jednom trenutku: “Drrruže, jesu ovi norrrmalni? Ja da deci stavljam šarrrene bombone u šeširrr, pa da ko izvuče zelene bude u jednoj grrrupi, žute u drrrugoj, crrrvene u trrrećoj? Da se igrrram pola časa s njima? A kad da ih učim, drrruže?”

E, takav je bio Buki. Bukija nisu zanimale novotarije, ne zato što je bio učauren, nespreman da se menja, lenj da primenjuje nešto novo, već zato što je on već otkrio tajnu dobrog uspeha đaka. Zbog njega su upisivali ekonomiju, uz njega spremali prijemne ispite i polagali ih kao od šale, sa njim prevazilazili teškoće spremajući ispite na fakultetu.

Znate kako je to izgledalo?

Buki je živeo u divnoj porodičnoj kući, na kojoj je maltene svake godine sam dograđivao po jednu prostoriju. Ove godine stepenice s jedne strane, dogodine s druge, i nikla nova terasa. Ovamo otvorio stazu, pa sam ozidao česmu i obložio je kamenom. Takav je bio Buki. Vredan čovek zlatnih ruku. Al’ mu kuća bogu iza nogu. Znate ono “ideš dokle ima, pa kad nema više, skreneš levo”? E, zato Buki siđe kolima do centra, napuni auto đacima, odveze ih svojoj kući, i krenu časovi ekonomije. Njegova Jasna kuva kafe, prinese neko posluženje, a tajne ekonomije se lagano razvejavaju. Umeo je na dan svoje slave, ako ga pozove bivši đak koji ima sutra kolokvijum, da kaže – pa naravno da ćeš da dođeš. I đak dođe. I tamo se krčka sarma, a ovamo se rešavaju problemi iz ekonomije. Da li da uopšte napomenem da su ti časovi bili besplatni?

 

Buki je predavao ispred table, za katedrom. Njegov oblik rada je bio frontalni i tačka. A deca su ćutala i upijala. Onda bi potrošio ceo vikend formulišući pitanja iz dve-tri pređene oblasti, kucao ih i u ponedeljak fotokopirao đacima. Đaci su učili po pitanjima, a umelo je da ih bude i dvesta! Ako ne znaš – jedan! Kad sledeći put znaš – pet! I ako opet bude pet, nikakav problem da ti zaključi pet. Bukiju je bilo važno da naučiš i da znaš, a ne da traži taj jedan dan kad nisi spreman. Jer Buki je znao da svako ima pravo na loš dan. Znao je da i “mali” ljudi mogu imati velike probleme. Nije on bio naivan. Znao je da đak voli i da zabušava ponekad, ali je znao i koji mu je đak tužan, koji je nesrećan, koji ima probleme za koje ima premalo godina. Tada im je pričao o životu. Muva nije mogla da se čuje. Učio ih je onome što u knjizi ne piše.

Da, kada se to ovako poređa, zaključićete da Buki uopšte nije slepo poštovao pravila. Nije bio nastavnik novog kova, po meri novih mantri u obrazovanju. Nije. On je više bio po meri đaka, po meri života. Po meri stvarnosti. I đaci su ga zbog toga obožavali i poštovali. A umeo je da bude strog, da izgrdi, pa da ne zapamti, ne uzme za zlo, oprosti. I zbog toga su ga voleli kao nikoga od nas.

Kad je Buki govorio na sednicama, svi su ga slušali. Ako je odlučio da progovori, znali smo da postoji dobar razlog. Buki nije pričao u prazno. Nije bio zadovoljan onim na šta obrazovanje danas liči. Brinuo je s kakvim će znanjem i vaspitanjem ta deca sutra otići u život. Brinuo je iskreno, i to smo znali svi – i mi kolege, i naši đaci. Naročito đaci.

 

A onda se Buki razboleo pre godinu dana!
Borio se kao lav!
Smršao je, smanjio se, osedeo, kosa se proredila, zgurio se, na štakama bi došao u školu da nas obiđe. Jedino su oči sve vreme bile iste – nasmejane i tople. Pozoveš ga da pitaš kako je, a on zbrza odgovor u pola rečenice, pa pita kako su đaci. Obilazile su ga kolege, neko češće, neko ređe, a bilo je i paralisanih tugom i strahom. Nikome Buki nije zamerao. Obilazili su ga đaci. Misliš, doći će dvoje-troje, a njih nahrupi petnaest u kuću, Buki ih odvede u slavsku sobu, pa priča, smeh, radost, dok ga bolovi ne savladaju. Ni tada nije o bolu pričao. Samo bi mu se čelo orosilo.

Za Svetog Luku je gostima rekao da je spreman da ode.
Otišao je juče, oko tri posle ponoći.

 

Danas smo ispratili Bukija.

Nikad topliji 11. novembar.
Blago sunce, nigde vetra, čak ni na groblju na kome uvek duva kao lud.
Blag dan, za blagog čoveka.
Stotine đaka u povorci – sadašnjih, bivših, onih koji su već odrasli ljudi…
Malo-malo pa čuješ – bio mi je kao otac. Šapuću, brišu suze u neverici, nose vence i sveće jer znaju da je takav red, nose ih kao neke potvrde da je to to – Bukija nema više. Zbunjeni, pretužni, ispraćaju čoveka koji ih je svakog ponaosob dirnuo i ostavio trag. Čoveka koji je njih ispraćao na maturskim večerima, koga su posle pozivali na venčanja, krštenja, slave, jer bio je njihova porodica.

Buki nije dobijao nagrade.
Po današnjim merilima, nije bio “edukator godine”.
Nije ni mario.
Nagrađivala su ga deca stalno, kao kad prvo njemu jave da su položili ispit, pa onda roditeljima.

I danas je dobio nagrade.
Prvo na komemorativnoj sednici, na kojoj svečana sala nikada nije bila tesna kao danas.
Zatim od reke đaka u povorci.

Njegovi Sandra i Ognjen bili su naši đaci.
Divna deca, vaspitana, vredna. Na ponos roditeljima.
Danas je Sandra naša koleginica.

Sve je uradio kako treba.
Uradio je mnogo više od svih nas.

 

Zato, druže moj, sad malo odmori.
Ako se i tamo gde si sada štuca kad te neko pominje, naštucaćeš se, prijatelju dragi, i računaj da će nas to držati godinama.

 

28 komentara

  1. Jovana says:

    Svaka cast! DIVAN PROFESOR,JOS DIVNIJI COVEK!

  2. Anonymous says:

    Nek nadje svoj mir,vecna mu slava😥

  3. Marija Vucicevic says:

    Sve je bas tako,divan profesor.Nek mu je laka zemlja.

  4. Ljiljana says:

    Divan čovek, pedagog, prijatelj…
    Hvala mu za sve što je ostavio iza I ispred sebe…

  5. Гордана Васић says:

    Драга колегинице, можда ово јесте за вас лични текст. Мени изгледа као да одајете почаст, не само вашем колеги, већ великом броју безимених професора који живе и раде са нама, а које можемо препознати у вашем тексту. Хвала вам

  6. Slavica says:

    Hvala za ovaj divan tekst!
    On je bio neko poseban za koga cu uvek imati reci hvale, ne iz razloga sto vise nije sa nama vec sto je zaista takav POSEBAN! Niste pogresili kada ste rekli da je kao otac bio svojim ucenicima, sa stavom, autoritetom roditelja, prijateljski i srdacno se obracao uz nadu da ce svaki njegov ucenik osetiti tu zelju da mu pomogne kao i da oseti da je i on covek kao i njihovi roditelji koji se za njih bore da budu pravi ljudi na pravom putu.
    Ja sam imala tu cast da mi predaje i bude u komisiji za diplomski i jos jednom svaka cast i hvala za sve! Srecan put u Carstvo nebesko!

  7. Slavica says:

    Bravo za kolegu Bukija! Žalost što je tako rako rano otišao!Neka mu je večna slava!

  8. Anonymous says:

    Divna osoba!

  9. Drazena says:

    Divna osoba!

  10. Ljiljana says:

    Divan profesor i covek.Secam ga se i dan danas a proslo je 15 godina, njegovi saveti i kritike uvek dobronamerni da cak i dete to razume.Saucesce porodici i neka mu je vecna slava.

  11. Весна Пејин says:

    Драга Љубинка, кажем драга јер после овог текста који ме је расплакао, знам да сте управо то – драга и топла особа којој је стало до људи. Пратим Ваше текстове и видим да сте посвећени овом нашем послу упркос свему што нас спутава и кочи. Желим Вам да истрајете и нека вас Бог чува.
    С поштовањем,
    Весна Пејин

  12. Marija Komnenović says:

    Hvala mu za svaki čas koji nam je odrzao i naučio me ekonomiji.Hvala vama (razredna Bobo)sto ste ovim divnim tekstom odali poštu divnom čoveku.Večna mu slava

  13. Marija says:

    Najbolji profesor… covek sa puno razumevanja i ljubavi.Vecna mu slava

  14. Svetlana Krstić Jokic says:

    Laka ti zemlja skolski druže, pocivaj u miru generacijo.

  15. Jasmina says:

    Želim da se zahvalim autorki ovog teksta jer je na ovaj način,kao i mnogo puta pre,udahnula neku novu snagu i nadu ljudima naše profesije,da istrajemo i budemo svoji.

  16. Marija says:

    Bas tako,od reci do reci. Veliki covek,prijatelj,profesor. Nikad ga necemo zaboraviti.

  17. Anonimna says:

    Svaki komentar je suvisan. Rekli ste sve. Ostajem nema i tuzna, jer odlaze ovakvi ljudi…Mnogo je ljudi oko nas, ali covek se uvek prepozna i traje…u tome i jeste velicina nase profesije. Da nas se secaju te nase generacije kao nastavnika koji im nisu ulivali samo znanje, vec ih ucili i mnogim zivotnim vrednostima. Vecna slava dragom kolegi.

  18. Anonymous says:

    Neka mu je laka zemlja
    Divan profesor i divan covek

  19. klotfrket says:

    Хвала свима на дивном коментарима.
    Хвала због његове породице.
    Значиће Сандри, Огњену, Јасни…

    • Danka Petrović says:

      Dirljiv, ali divan tekst o ljudima koji svojim životom i radom ostave neizbrisiv trag. SLAVA MU, Saučešće njegovoj porodici, vama i svima koji su ga poštovali i voleli.

  20. Jasna says:

    Predivan profesor, jedan od retkih u masi koji ostaje da se pamti i pominje. Svaki njegov djak nikada nece imati nista lose da kaze za njega jer pre svega bio je pravican i ono sto je kod njega nauceno ostaje nauceno zauvek. Pocivaj u miru profesore legendo.

  21. Milka O. says:

    Divan covek koji je znao da prenese znanje drugima. Kod njega sam uvek imala pet a secam se da su njegovi casovi bili kao razgovori. Uciti iz knjige nije ni trebalo…zato danas i imam zavrseni doktorat, ovde, na drugom kraju sveta. Eh da je bilo prilike da mu kazem licno. Sigurna sam da bi bio ponosan na svoje djake.Pocivaj u miru! Poslednji pozdrav profesore!!!

  22. Predrag Zivkovic says:

    Sta napisati o MIŠKU ? HIJABULATO moj, čast mi je što sam imao privilegiju da se družim sa TOBOM , celih 50 godina. Ne postoje reči prijatelju moj, koje bi tebe mogle da opišu. Počivaj u miru i VIDIMO SE PONOVO GORE ! Tvoj perrrčin, kako si me zvao.

  23. Mirjana says:

    Nek mu je laka zemlja.

  24. Katarina says:

    Zbog ovog coveka najboljeg profesora ikada sam zavolela ekonomiju, i ostala u njoj. Hvala mu na svakoj toploj i gruboj reci hvala mu na svakom smesku i prekornom pogledu. Laka mu crna zemlja

  25. Anonymous says:

    Nikada necu shvatiti zasto predobri ljudi odlaze prerano☹☹☹profesore bili ste i ostali broj 1!!!!Za neke,a sigurno nas ima mnogo,vi ste i dalje tu!

  26. Miloš Pavlović says:

    Moje iskreno saučešće, poznajem profesora nije mi predavao ali je stalno bio na hodnicima i za svakog učenika je ima savet. Večna ti slava 😥😥😥😥😥

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.