Volimo te, otadžbino naša, al’ o’ladi malo!

 

Nedobog da se sutra probudim u Švajcarskoj!
Verujte, ne bih znala šta bih sa sobom.

Mislim da se tamo mnogo glupo živi – ustaneš ujutru, prozori dihtuju, na komodi nema hrpe neplaćenih računa, ne brineš o kvalitetu vode sa slavine jer ima ko o tome brine, spokojno pojedeš jabuku jer znaš da u supermarket ne može da zaluta ona što je dvadeset puta prskana, ni o tome ne misliš jer ima ko o tome misli, pustiš TV dok se spremaš za posao, gledaš vesti, nikako da zapamtiš imena ministara jer te savršeno ne zanimaju, vesti dosadne pa pustiš neku muziku, obučeš ovogodišnju garderobu, obuješ ovogodišnje cipele. Izađeš napolje, a tamo nema đubreta na trotoaru, nema rupa na putevima, nema ludaka na ulicama, nema prepunih kontejnera, drveća ima koliko hoćeš. Sedneš u svoj bezbedni auto, mlađi od tvog punoletnog deteta, radi sve, pali na prvu, rezervoar nikad ispod polovine pun, i odvezeš se na posao.

 

Na poslu dosadno, zna se red, zna se ko šta radi, ne improvizuješ, obezbeđeno ti je sve što ti je za rad potrebno. Šef ti normalan, na pamet mu ne pada da je bog, sasvim jasno zna kako treba da obavlja svoj posao, šta se sme, a šta ne. Kolege normalne, jutros se probudile u domovima u kojima prozori dihtuju, ne štedi se na grejanju, nema hrpe neplaćenih računa. Seli su u svoje bezbedne automobile, ili se dovezli gradskim prevozom, čistim, urednim, tačnim. Na pauzi pričate o idejama za city break, gde će ko da skokne s porodicom za vikend, preporučujete jedni drugima najnovije restorane, planirate na koje ćete koncerte, predstave.

Dokumenta, potvrde, izvode naručujete preko interneta i sve funkcioniše ko sat. Račune plaćate elektronski, preko trajnih naloga, i sve funkcioniše besprekorno. Preglede zakazujete od kuće, kada su vam hitno potrebni hitno i odlazite na njih. Ne plašite se bolesti, jer znate da ćete imati zdravstvenu zaštitu.

Deca su vam u lepo opremljenim školama i vrtićima, bezbednim, prijatnim. Sa njima rade stručni ljudi koji znaju svoj posao i imaju uslove da ga obavljaju kako treba. Nisu nervozni i nemotivisani, jer su se jutros probudili u toplim domovima, bez hrpe neplaćenih računa, bez straha od bolesti jer znaju da će imati zdravstvenu zaštitu i optimalne uslove za lečenje.

 

Za svoj rad ste pristojno plaćeni, u skladu sa stručnošću, obrazovanjem, poslom koji obavljate. Ne pada vam na pamet da dovete nečiju diplomu u pitanje, jer ima ko je za to zadužen. Vaše je samo da vaš rad bude kvalitetan.

Ako ste normalan građanin, koji normalno živi i radi, ne brinete da će vas policija zvati na informativne razgovore, da će vas komunalna policija šikanirati, da će vam izvršitelji pokucati na vrata. Imate obaveze, ali imate i prava u koje niko ne sme da dirne. Niko nije građanin drugog reda. Niste nepodobni u rođenoj zemlji. Vaša politička opredeljenja se smatraju vašim pravom u koje niko ne sme da se meša. Nemate naručene inspekcije, nikome ne plaćate reket, poštujete zakone i mirno spavate.

Država brine o minimalnoj ceni rada, jer joj je to posao. Brine o tome da sa minimalnom zaradom možete da živite normalno. Ne besno, ali normalno – normalan krov nad glavom, normalan automobil, normalno lečenje, normalno školovanje. Država brine o tome da ima dovoljno radnih mesta, da svako ko želi da radi može da pronađe neku mogućnost. Ko je vredan, odgovoran i kvalifikovan, napreduje u poslu bez urgencija, provere političkog pedigrea, podmićivanja.

Zna se ko je kriminalac, a ko čestit građanin. Zna se gde je kome mesto.

Naravno, ima i tamo nesrećnih, bolesnih, siromašnih, ali ni siromašni nisu gladni.
Deca se ne leče SMS porukama.

E, sad, sve to na stranu, ali što su im profili na Fejsbuku dosadni!!!
To sve neke slike sa putovanja, pa iz restorana, pa sa nekakvih druženja, izleta po jezerima – užas! To kod nas ima samo u brošurama Jehovinih svedoka.
Na šta ti ljudi uopšte kukaju? Od čega se frustriraju, brate slatki?

 

D-O-S-A-D-N-O!

 

Za to vreme, u Srbiji se volkaju i ljupkaju, devojku pretukao matorac u gradskom autobusu, vlasniku staforda pas izujedao majku toliko da je žena preminula, u jednoj školi učenice po kazni morale da grle stubove u holu škole dok su ostala deca na odmoru, učiteljica sa rekreativne nastave poručila đacima koji nisu krenuli sa njom da crknu mamine maze, doktor se iživljavao nad medicinskom sestrom jer je skinula ikonu sa zida prostorije u kojoj radi, predsednik države obilazi zemlju sa svitom od nekoliko desetina autobusa punih profesionalnih stajača na mitinzima, najunosnije zanimanje je postalo bot, televizije sa nacionalnom frekvencijom u po bela dana emituju uključenja uživo iz isturenih odeljenja psihijatrijskih ustanova i to nazivaju rijaliti programom, devojčice sanjaju da budu starlete, a dečaci “opasni momci sa asfalta”, IKEA na fasadi ne drži reklamu za najnoviji komad nameštaja nego za sendvič sa piletinom, seče se drveće, betoniraju gradovi, planira se ulaganje u nove fontane od novčića koji će se ubacivati u postojeće, meštani fizički brane rečice od MHE-mafije… Nekome zatvaraju lokal zbog 400 dinara, nekome ne smeju da priđu nelegalno sagrađenom objektu na vr’ planine. Nekome seku struju ili zavrću vodu zbog nekoliko hiljada dinara, neki duguju milione, ali pssst.

Bože, koliko samo tema za Fejsbuk i Tviter!
Kako je dinamično, zanimljivo, ma teško ti da sve ispratiš!

Jedina konstanta je Vučić na televiziji.
To je velika sreća, jer svaki narod treba da ima neku konstantu, nešto u šta ne sumnja da će i sutra biti tu, čvrst stub u svom životu.

 

 

12 komentara

  1. Anonymous says:

    Bravo!

  2. Aleksina mama says:

    Vase tekstove prvo lajkujem pa tek onda citam! ☺ BRAVO! 👏👏👏

  3. Daniela Stošić says:

    Fantabulous! Istina, ironija, tragikomedija. Svaka vam čast!

  4. Jadnici says:

    Svaka cast

  5. Natasa says:

    Sjajno! Svaka čast!

  6. Vanja says:

    Bas tako.

  7. Alexandra says:

    Svaka vam je premudra i prezlatna 😊

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.