Vo koji je voleo jaram

Vo koji je voleo jaram

Ekipa Klotfrketa posetila je danas seosko domaćinstvo jednog uistinu Velikog Gazde.

Primetili smo da je Gazda malo ulepšao dvorište zbog naše posete, ali mu nismo zamerili na brzinu posađeno cveće, najlonom prekrivene rupe na stazama, ni to što je traktor parkirao baš ispred oronulog zida trošne porodične kuće, da se manje vidi. Nismo mu zamerili ni što je preduskršnjim jajima podmitio užu i širu rodbinu da mu baš tada, kao slučajno, dođu u goste i pokažu da je omiljen u čitavoj familij.

Pustili smo ga da se pravi važan, da nas voda po voćnjaku zaraslom u korov, pokazuje ledinu na kojoj će nići najsavremeniji plastenik najdalje za pet godina, da nam priča kako paradajz samo šećerom prska, pa mu je najslađi na pijaci, sve se gradske frajle oko njega otimaju, pokazao nam je i pašnjak na kome će lešnike da sadi, a ako mu komšija koji iščupa, iščupaće i on njemu, i to sto za jednoga! Lešnika.

Priča nam je delovala pomalo nameštena, naučena, ko da mu je neko drugi pisao, i sve tako dok nismo prešli u ograđeni deo u kome drži životinje. Zaigra mu brk, zacakli se oko, grudni koš mu se raširi, ko ono rep u pauna kad se pravi važan.

“Znate, ja sam najponosniji na moje životinje. Nemojte da kažete mojoj ženi, ali više ih i od nje volim. One su moj ponos, moj život, moja braća… Nemojte ovo mom bratu da kažete. Bez njih ja nikada ne bih bio ovo što jesam.”

Zagledasmo se i mi u životinje, u nadi da ćemo videti nešto što nikada videli nismo, ali, osim jata zbunjenih gusaka, tri izmrcvarena magarca, dve mazge i jedne potrošene krave muzare, ne videsmo ništa!

Veliki Gazda je potpuno ignorisao našu zbunjenost, hvaleći svoje životinje u zanosu kakav se, priznajemo, retko viđa. A onda nas pozva da uđemo u štalu.

“Još niste videli ono glavno”, namignu nam zaverenički. “Pogledajte ga! Moj veličanstveni vo!”

Pogledasmo u vola, zagledasmo ga sa svih strana, tražeći bar neku naznaku veličanstvenosti, ali džaba. Vo ko vo. E, onda nam Veliki Gazda pojasni u čemu je stvar:

“Nije vam on neka obična volina. To vam je zaljubljeni vo! U ovom se kraju legende ispredaju o njegovoj zaljubljenosti.”

Pomislismo na onu mučnu kravu iz dvorišta, a Veliki Gazda kao da nam je čitao misli.

“Nikad ne biste pogodili! Moj vo je zaljubljen u jaram!”

I stvarno, vo je mirno leškario u svojoj lepo nameštenoj štali, izdvojen od ostalih, a na leđima je imao ogroman jaram, koji je nosio s takvom lakoćom, da ga ni primećivao nije. Stajao mu je kao ram oko glave. Kao da mu je srastao uz vrat.

“Ne skida ga ni kad spava”, ponosno reče Veliki Gazda. “Ni na kravu kad naskače, da prostite. On više voli jaram da nosi, nego išta! To vam je najbolji vo u državi. Ma šta u državi? Ni u Evropskoj Uniji takvog nema! Zbog njega sam dao da mi se napravi ovaj specijalan jaram za jednog vola!”

“Pa, dobro, ima li on još kakvih kvaliteta, osim što voli jaram?” upitasmo, a nije da smo morali.

“A šta će vam drugi kvalitet kod vola, no da voli jaram”, brecnu se Veliki Gazda, ko da smo ga za srce ujeli. “Voli jaram, a voli i da sluša. Kad mu kažem stani, on stane. Ja – idi, a on ide. Ja opet – stani, on opet stane. A jaram mu ponosno stoji!”

“I baš nikada niste imali nikakvih problema sa njim?”

“Pa sad, samo jednom je preterao, mada sam ga ja potpuno razumeo, ali niko drugi nije. Kupio komšija skoro neke ždrepce, reklo bi se poludivlje. Iskreno, nikom živom nije bilo jasno zašto se oko njih onoliko trudi. Da mu budu lepi? Da uživa u njima? Da budu gizdavi, da im se svi dive, da – pazi sad ovu glupost – “uživaju gledajući ih”! Ždrepci raspojasani, mladi, ne trče nego lete po komšijskim livadama. Ko muve bez glave! Nigde reda i discipline! A moj vo, ponos moj, dika moja, provali ogradu, pa u trk za njima! Juri ko da ga vile gone, a oni se drsko s njim poigravaju, pa ga poneki pusti da mu se približi. Ja posmatram iz prikrajka da vidim šta će bit, a moja volina pokušava ždrepcu da nabaci jaram. Lutka moja prepametna. Ždrebac se izmigolji i pobegne! I tako jedno dva’es puta, dok nije pao mrak.”

 

 

“I šta je onda bilo?”

“Ih, šta je bilo… Tužio me komšija za provaljenu ogradu, sve komšije mi se smejale mesecima, žena me iz kuće izbacila… Ali neka! Ne marim. Dođem ja tako ponekad ovde, pa se šćućurim uz njega, metnem glavu na njegov jaram, utonem u san, a ono – u snu snivam sve one ždrepce ujarmljene, ne mogu ni da potrče kako treba, jaram o jaram udara, glave im klonule… Pa se mislim – aj sad uživajte u pogledu na njih, aj sad aplaudirajte i divite se lepoti, aj čik! A oko mene moje guske prhnu krilima, pa se načičkaju uz ogradu i lepo se vidi da im se kljunovi smeju, a magarci njaču dok…”

Polako se iskradosmo iz štale.
Ni primetio nije da smo izašli.
Ostao je da, užarenih očiju, budan sanja o ždrepcima sa jarmovima.
Samo je vo malo podigao glavu, pogledao nas onako volovski, i ušuškao se u svoj jaram.

 

NARAVOUČENIJE: Nije se rodio taj vo koji će ždrepcima jaram staviti! Svaki veliki gazda koji takvog vola-u-pokušaju bude ohrabrivao i cenio, završiće užarenih očiju, dok bude trabunjao i bulaznio, a svi normalni od njega bežali.

I na kraju, jebeš ti to gazdinstvo u kome volovi ždrepce u trku sputavaju!

 

“Vratite mi moj jaram! Bez njega sam samo običan vo. Najobičniji.”

5 Responses so far.

  1. Predivna priča. Srce mi se cepa… Čekam vreme kada ždrepci polete. I ja ću leteti sa njima…

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.