Junsko “biti il’ ne biti” u prosečnoj srpskoj školi

 

 

foto: Aleksandar Veljkovic

U prosečnoj srpskoj školi, jun je najzanimljiviji mesec. Moglo bi se čak reći da je ovo mesec koji pokazuje manjkavosti našeg obrazovnog sistema više no i jedan drugi. Pravi lakmus papir za šta god poželite.

To je mesec u kome se mnogi roditelji sete da im deca idu u školu. Oni “viđeniji” stvari rešavaju telefonskim pozivom. Ostali se podsete gde se nalazi školska zgrada. Opsedaju hodnike, ulaze, kancelarije, čekaju pred zbornicom satima ako nisu uboli smenu traženog nastavnika. Ništa im nije teško. Mislim, u junu im ništa nije teško. Od prošlog septembra do juna im se smene nisu uklapale, nije imao ko da im čuva malo dete, gazda nije hteo da im da sat slobodnog vremena, a i telefon im nešto ne radi dobro, poštar nikako da im potrefi kuću… Na retko koji roditeljski sastanak su došli, na pisma škole nisu reagovali, na pozive odeljenjskog starešine takođe.

I sad čedo ima neopravdanih izostanaka dovoljno za dva isključenja iz škole, jedinica za tri ponavljanja razreda, ali “znate, ako biste mogli da mu date još jednu šansu”.

To vam je prvo “biti il’ ne biti”.
Sramno veliki broj nastavnika ovde ne položi ispit. Vadeći se na sažaljivost, plemenitost, ljubav prema deci i časnom pozivu, posao urade nečasno. Prema kome? Prema svim onim đacima koji su školu pohađali redovno, redovno učili, bili vredni, odgovorni, jednom rečju – đaci.

 

 

Drugo “biti il’ ne biti” je čuveno – ima samo jednu četvorku, da mu popravimo?
O ovom iskonskom problemu srpskog prosvetnog radnika, neviđenoj moralnoj dilemi, tački u kojoj se pokazuje ko je čovek, a ko nije, upravo se raspravlja na društvenim mrežama. Prosvetni radnici su po tom pitanju polarizovani, naravno. Nedobog da se oko nečega slože.

Opet se argumenti svode na tešku patetiku.
Dobro je dete, pa kako smo Peri poklonili dvojku, pa što da mu jedna četvorka kvari uspeh (?!), pa šta nas košta da mu popravimo.

Iskreno, u parama nas ne košta ništa – ni iz džepa, ni u džep.
Mnogi će, čak, biti na dobitku jer će ostati u ubeđenju da su divni, topli, saosećajni ljudi, voleće sebe još više, diviće se sebi, možda malo i pohvaliti. Istina, u prvoj prigodnoj prilici kukaće da im država vrati dostojanstvo (čuj, država!), žaliće se na nepoštovanje od strane đaka, jadikovaće nad nepostojanjem motivacije kod učenika da nauče za višu ocenu. Svi će im biti krivi, njima koji su tako divni, topli, saosećajni ljudi.

Kao što vidite, loše i neodgovorno radimo svoj posao čak i kada niko na nas ne vrši pritisak.
Ne treba nama niko, do nas samih.

A kako stvari zaista stoje?

Svaki nastavnik (osim onih čiji je predmet zastupljen jednim časom nedeljno), obavezan je da u toku školske godine oceni učenika najmanje osam puta, po četiri u svakom polugodištu. Od četiri provere znanja u polugodištu, jedna mora biti pisanim putem (pismeni zadatak, kontrolna vežba, test). Pismena provera mora da se najavi, a danas najčešće najavljujemo i usmenu. Ako preko polovine đaka dobije jedinicu, pismeni zadatak se ponavlja. Zadaci isti, samo primeri drugačiji, i to nakon dopunske nastave.

Na ocenu učenik može da se žali. Naročito na zaključnu.
Nije to loše. Ima i među nama svakakvih. Nismo završili nastavničke fakultete, jer ih nema u Srbiji, nema ozbiljnog mehanizma za proveru naše sposobnosti za rad u prosveti, svakojaki smo kao ljudi. Dešava se da dete zaista bude oštećeno. Zato je dobro da postoji mogućnost žalbe na ocenu, ali ne žalbe tipa “popravite detetu ocenu jer ima porodičnih problema” (a ko ih bar povremeno nema?), već žalba posle koje sledi komisijsko ispitivanje. Pa ako dete zaista zaslužuje bolju ocenu, spremiće se, odgovaraće pred komisijom i stići će do željene ocene. Kad kažem komisija, ne mislim na rasprostranjenu varijantu da direktor sastavi komisiju poslušnika koji igraju kako on svira. To je debela sramota svih nas – svirača i igrača.

I pored toga što zaposleni u prosveti znaju da ovako stoje stvari, opet imaju tu čuvenu bolećivost, jer su, kao što svi znamo, divni, topli, saosećajni i nadasve plemeniti ljudi.

Važi.

Šteta je što pri tom nisu svesni i one druge dimenzije čina popravljanja ocene zbog lažnog uspeha.
Šteta što nisu svesni poruke koju šalju, a ona glasi – nije neophodno da zaista budeš odlikaš, nije neophodno da zaista znaš za peticu, u redu je da imaš nešto što ne zaslužuješ, ma šta ima veze!

Još je važnija poruka koju šaljete svim đacima koji su svaku svoju ocenu zaslužili radom, koja god ocena da je u pitanju. Njima poručujete da su budale što su toliko radili. Poručujete im da rad i trud nisu baš toliko bitni. Lično vi ih demotivišete da sledeće godine rade. I kada budete pred njih stali sledećeg septembra, neće vas poštovati, jer ako ima nešto što svaki đak ceni, to je pravičnost. A vi ste nepravični, i tu istinu zamagljujete opravdanjem da su vam namere bile najbolje i da ste plemeniti.

Uživajte i dalje u toj izmaglici, ali molim vas, ne pominjite više da je prosveta izgubila dostojanstvo i da neko drugi treba da vam ga vrati. Vi ste ti koji svima nama urušavate dostojanstvo svaki put kad poklonite ocenu zdravom, pravom detetu, svaki put kad podignete ruku da se preglasa ocena vašeg kolege, svaki put kad učestvujete u komisiji koja nečasno nekome završava posao.

Ne bih da vam rušim sneška, ali niste ni plemeniti. Nepravedni ste.
Ako mi ne verujete, pitajte đake kojima se ocene ne poklanjaju.
Anonimno ih pitajte.

12 komentara

  1. Anonymous says:

    Upravo tako!

  2. Kata Vuletić says:

    Zahvalna sam za reči koje su tako vešto šročile i moje misli.

  3. Neca says:

    Svaka reč je tačna!

  4. Sanja says:

    Svaka cast onome ko je ovo lepo uoblicio u istinu!

  5. Jedan od cvetova says:

    Nepravicna sam u startu kada dam cetvorku i onome ciji je prosek ocene 3.50 i onome ciji je prosek 4.10. Zato je ocena ovakva kakva je u srpskom obrazovnom sistemu potpuno izgubila smisao. Mozda bi dobila smisao kada bi se umesto ocene upisivao tacan prosek iz svakog predmeta, te se on i vrednovao prilikom upisa. Sto se dostojanstva tice, apsolutno sam saglasna. Sistem smo urusili sami servilnoscu, slepom pokornoscu, udvaranjem deci, potpunim odsustvom profesionalizma i manjkom samopostovanja.

    • Sofija says:

      Da, to je stvarno nepravda, četvorku ima i 3.50 i 4.25, moj sin je imao na polugodištu 5 iz matematike, u ovom 4,4, 5,5 i poslednji kontrolni dobije 3, radio je cele godine, aktivan je na času, čak mu je nastavniaj rekao da često zna više nego neke zaključene petice ali na kraju ipak 4!Ne volim nikakvo poklanjanje to bi mi bilo još gore, možda ovo i nije loše pa sledeći put da se više skocentriše!

  6. Don Kihot manje says:

    Posao u školi bio je moja prva želja. Tokom višegodišnjeg rada bilo je i divnih i teških trenutaka. Puno je (želim da verujem većina) divnih ljudi stasalo i preživelo (a neki su i zavoleli) moj predmet iako nije bilo lako, iako moralo radom doći do svoje ocene… Rad je nekako bio iznad znanja – bilo je onih kojima moj predmet nije išao, ali posle par pokušaja, već sam umela da postavim pitanje na koje će znati odgovor. Neopisiva je sreća i ponos koji se tada mogao videti na tim mladim licima. Stečena pozitivna ocena je sada bila njihova, stvarno njihova zasluga. I to je obično bila prelomna tačka, kada predmet prestaje da bude bauk i kada vera u sopstvene mogućnosti ponovo oživi…

    Mučan osećaj rastućeg besmisla me je obuzimao svakog juna, jer sam se svrstala u one bezosećajne koji nisu poklekli pritiscima o kojima pišete. Još sam besramno izjavljivala da je dete sa nula pozitivnih ocena i nula pokušaja da popravi ocenu (i pored razgovora i nagovaranja i rada sa pepsi službom) samo izabralo popravni…
    Najgora od svih pitanja bila su mi:
    – a šta će to njoj/njemu posle u životu?
    – što im uopšte deliš te jedinice, samo sebi praviš dodatni posao, a oni neće naučiti ni u avgustu?
    Znam da je mnogo toga manjkavo u sistemu, ali takvo sistematsko obezvređivanje znanja i marljivog rada mene je porazilo. Sasvim. Rezultat – napustila sam naše školstvo, zauvek.

    • Anonymous says:

      Iz istih razloga i ja idem ka toj odluci. Tesko mi je da budem deo jednog besmislenog sistem u kome su svi gubitnici i u kom nema sistematskih resenja. Pozar se rasplamsava, sve puca po savovima, dobijamo generacije dece cija paznja je tek tolika da do kraja ne mogu da procitaju ni post na Twitteru do kraja, a neko na seminarima diskutuje o preduzetnistvu i ishodima. Pitam se da li ima jedne osobe u MP koja ima zdrav razum.

  7. Jedan od cvetova 😊 says:

    Prethodni komentar je pod imenom Anonymous verovatno greskom. NE znam zasto mi je postavljen pod tim imenom. Mozda automatski. Jedan od cvetova 😊🤗🤗

  8. Anonymous says:

    BRAVOOOOOOOO

  9. Zlobna says:

    Stvarno smo došli do dna , ambisa u prosveti i ovo je RASPAD SISTEMA ! ALI , OVO JE RASPAD SISTEMA VREDNOSTI ! Mi što radimo u prosveti smo nule ! Ni za što se ne bunimo , sve aminujemo i vajkamo se poluglasno u nekim manjim ( od poverenja ) grupama jer ne smemo glasno jer imamo decu u školi učimo kumovu decu , decu naše dece … pa da im se ne obije o glavu ! Čisto farisejstvo ! A , lekari, med. sestre ,a ako njihovu decu učite ,e tu ste zarubili ! Nećete smeti da odete na pregled ! Teško meni , vama ! PROPAST !

  10. Bivši optimista says:

    Tri decenije se svakog juna borim protiv vetrenjača, tj. ocena Odeljenskog veća. Sve moj do moga, sažaljive, dobre duše.
    Zakon koji propisuje da ocenu ne zaključuje predmetni nastavnik, već to pravo daje Odeljenskim većima, smišljen je namerno – da se nagradi nerad, a unizi rad. Toliko!

Ostavite komentar za Bivši optimista Poništi

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.