Hajdukovići: Četrdesetdevet nijansi crne

Najmlađi Hajduković se vratio iz vrtića.
– Tata, šta je to sajam knjiga?
– Pa, sajam knjiga. Tamo se kupuju knjige.
– A knjižara?
– Pa, i tamo se kupuju knjige.
– A u čemu je razlika?
– U veličini. Sajam je veći od knjižare. Idi kod sestre da ti objasni, počinje konferencija za novinare – otkači ga otac, i uze daljinski.



Mali Hajduković postoja malo ispred sestrine sobe, proviri unutra, vide da ova prevrće očima jer priča mobilnim s drugaricom, pa ode kod majke u kuhinju.

– Mama, hoćeš da me vodiš na sajam knjiga?

– Na šta da te vodim?
– Pričale su nam vaspitačice da je otvoren Sajam knjiga, da svi treba da idemo i da kupimo slikovnice.
– A što vas one ne vode?
– Zato što smo mali, a tamo je gužva, i zato što ljubav prema knjizi treba da se ponese iz kuće.
– Je l’? A ko ti brani u kući da voliš knjige?
– Ne brani mi niko, ali ne mogu da ih nađem. Ne znam gde ih čuvamo. Svuda sam gledao, osim u špajizu i zamrzivaču. Ne mogu da ga otvorim sam, jer sam mali.
– Budibogstobom, dete, pa ko još drži knjige u zamrzivaču?!
– Ne znam. Šta mi držimo tamo?
– Trenutno jorgane, jer je prazan i isključen.
– A gde se drže knjige?
– Na polici. Ali, mi nemamo policu, nego regal. U regalu su babine čaše.

Mali Hajduković se malo zamisli. O ljubavi prema čašama im ništa nisu rekli u vrtiću. Samo su im pričali o knjigama. Možda će biti neki sajam čaša, pa će moći da ponese ljubav iz kuće.


U tom trenutku i otac uđe u kuhinju.

– E, svaka mu je zlatna! Više volim njegovu konferenciju da pogledam, nego leba da jedem!
– Tata, a je l’ može iz kuće da se ponese ljubav prema toj konferenciji?
– Gde bre da nosiš? Šta da nosiš iz kuće? Iz kuće se ništa ne iznosi. U kuću treba unositi!
– Nama su danas vaspitačice rekle da iz kuće treba da nosimo ljubav prema knjizi.
– E, nju vala nosi! Ništa mi ne treba. Lepo malopre premijer reče: 

“Zemlja je u krizi. Ovo nije trenutak kada se treba razbacivati organizovanjem nekih sumnjivih manifestacija, i bacati pare na zakup onolikih hala. Tu treba posaditi pečurke, ili one jagode na sprat, zaposliti ljude, da smanjimo nezaposlenost! Nije ovo, drugarice i drugovi, momenat za luksuz! Kada za hleba nema, kada za račune nema, nije momenat za tamo neke knjige!”

 
***

Kada je nešto kasnije sestra otišla da se nađe s drugaricom, mali Hajduković se uvukao u njenu sobu, u nadi da će naći bar jednu knjigu, da bi mogao da je voli. I našao je jednu jedinu, sakrivenu ispod kreveta.

Sav srećan utrča u dnevnu sobu i pokaza je roditeljima.

– Gledajte! Našao sam! I mi imamo knjigu, samo što ne umem da čitam, a unutra nema slika – reče, i pruži je ocu.

– Šta je bre ovo? “Pedeset nijansi sive”? Opet će da mi traži pare za novu garderobu. Sad joj siva postala moderna!

– Ćuti – reče majka. – Siva je bar neutralna i može sa svime da se kombinuje. Vidiš, sad sam se setila da imam neki kaput koji bih mogla da prepravim. Eto, a nisam ni znala da je siva opet moderna…

 
 
 
 

3 komentara

  1. Surova realnost! Sjajan tekst!!!

  2. Bravooo. Tekst opisuje do detalja realnost u Srbiji..

  3. Анониман says:

    Hmmmm netacno, premijer bi rekao da su srbi lenj narod koji samo hoce da sedi kod kuce, u fotelji, na toplom i cita nekakve knjige umesto da radi ako zeli bolje da zivi. Osim toga dobar je tekst

Ostavite komentar

Your email address will not be published.