Prosveta i patriotizam



DA LI SMO PATRIOTE?

Nakaradno smo naučeni da je patriotizam isto što i nacionalizam.
U jednom trenutku, patriotizam je bila puška u ratovima koje nismo vodili.
U drugom, omalovažavanje i podsmevanje drugim narodima, naročito onima koji žive oko nas.
U trećem je bilo potrebno izskazati mržnju prema raznim društvenim pojavama, da bi ste bili pravi patriota.
Ili patriJota.
Naročito ako govorite srBski.

Običan čovek je počeo da izbegava izražavanje patriotizma, jer ga je bilo sramota da bude povezan sa svim sadržajima koje smo dodali patriotizmu. Našem nenaviknutom oku redovno bi promakao detalj u većini američkih filmova – američka zastava na skoro svakoj kući, bar za vreme većih praznika. Ima li vaša kuća srpsku zastavu? Moja nema. Zašto? Ne znam.

Paralelno sa ovim procesom radili smo zdušno na potiranju nacionalne svesti. Postali smo globalisti iako ne govorimo strane jezike, svetski ljudi koji nisu putovali dalje od Bečića ili Paralije. Postali smo genocidni narod, narod ubica, za sada jedini zaslužni za izbijanje Prvog svetskog rata, a kako smo počeli da podižemo spomenike nemačkim žrtvama rata, uskoro ćemo postati odgovorniji od nacista za početak Drugog svetskog rata.

Stidimo se svoje istorije, trudimo se da je ne poznajemo. Daleko od toga da nije bilo sramnih momenata, ali ih je svakako bilo manje nego u istoriji velikih kolonijalnih sila kojima danas ljubimo skute, klanjamo se pred njima i gledamo u njih kao u vrhunska božanstva demokratije i pravednog društva. Bez njihovog odobrenja ne smemo ni da kinemo, ni da prdnemo. Ni da povećamo plate, ni da organizujemo svoju državu i društvo. Oni su nam gazde i poslodavci.


A realno, imamo puno zdravih izvora vode, sever zemlje  za vetroparkove i žitarice, centralni deo za voćarstvo, planinske predele za stočarstvo, jug za papriku, netaknutu prirodu (ne zato što smo mudri, već usled nedostatka para da je “taknemo”), dovoljno mladih koji mogu da budu vrhunski softverski inženjeri… Da stavimo na gomilu sav novac koji smo kroz subvencije dali stranim investitorima za otvaranje ponižavajućih radnih mesta, i te pare uložimo u bogatstvo kojim nas je priroda častila, bez teške industrije, prljavih industrijskih procesa – da li bi to bio patriotizam? Bio bi!

SAMI SEBI NEPRIJATELjI

Ostaje, svakako, jedan veliki problem, ali i on zavisi samo od nas. Navikli smo na hvatanje krivina, na “završavanje” poslova u četiri oka, na ponos kada nekoga prevarimo, a državu naročito. Ogrezli smo u korupciju. Osim donošenja i poštovanja antikorupcijskih zakona, potrebna je i lična borba svakoga od nas, ona koju treba da vodimo u svojim glavama.

Zar nije patriotizam poštovanje reda i pravo na jednake šanse?

Ta borba počinje još dok smo mali.
Za tu nam borbu treba zdrava prosveta.

Na prosvetu se, nažalost, ne gleda kao na generator zdravog patriotizma. Ne shvata se (ili se shvata, ali se ne haje) da je reforma prosvete ključna tačka u strategiji razvoja jedne zemlje. Valjana reforma prosvete je najpatriotskiji čin koji bi ova država mogla da napravi. Naravno, sve što se radi u prosveti već 15 godina, vodi nas u sasvim suprotnom smeru.



VASPITNA ULOGA ŠKOLE

Za početak, moramo da prestanemo da pomažemo deci da veruju da su bolja nego što jesu, sposobnija nego što jesu, vrednija nego što jesu. Ono što treba da radimo jeste da ih ohrabrujemo da budu najbolji što mogu, da im pružimo sve raspoložive mogućnosti da se ostvare, da im pomognemo da otkriju svoje talente. Ali, ne smemo da im dajemo više ocene nego što su zaslužili, poklanjamo, popravljamo, fabrikujemo odlikaše. Kada stigne domaći zadatak koji su uradili roditelji, tetke, strine, treba ga vratiti kući uz propratno pisamce. Kada prepisuje na testu, treba sa njim porazgovarati, dati mu novi test i poslati roditeljima propratno pisamce. Kada prepisuje na maturskom ispitu, treba ga poslati kući i omogućiti mu novu šansu u nekom sledećem roku. Moramo da ih naučimo od malih nogu da to ne prolazi, da takvo ponašanje nije prihvatljivo. I nije tačno da je takvo ponašanje jednostavno imanentno deci. Nije. To je naučeno ponašanje. Da li smo uopšte svesni u koliko bi nas zemalja deca u čudu gledala kada bismo ih pitali da li varaju na testu ili ispitu?

Za vršnjačko nasilje je jedino nulta tolerancija prihvatljiva.
Kakvi timovi, kakvi bakrači! Dete reaguje na kaznu i nagradu otkad je sveta i veka. U situaciji u kojoj je postupak neprihvatljiv, počinilac se kažnjava. Dete se plaši kazne. I treba da se plaši. Osim kazne, može da pomogne i nagrada kao stimulativni mehanizam za postizanje željenog ponašanja. Međutim, mi se ne odnosimo tako prema željenom ponašanju. Nastavnička i odeljenjska veća se nikada ne bave primerima divnog drugarstva, požrtvovanosti, solidarnosti. Jedino se bavimo načinima minimalizovanja postupaka delinkvenata, nasilnika, vaspitno zapuštene dece. Društveni ambijent je takav da bi se svi podsmevali detetu pohvaljenom za neki plemeniti čin.

Vrhunski patriotski čin bio bi vraćanje vaspitne uloge školi. Ona danas ne postoji, ne zato što su deca ovakva ili onakva, ili zato što su roditelji nesaradljivi. Vaspitne uloge nema zbog toga što država propisuje takve zakone i pravilnike i stvara društveno okruženje u kome cveta nevaspitanje!



VAŽNOST OPŠTEG OBRAZOVANjA

Poslednjih godina je primetno sve veće smanjenje broja časova opšteobrazovnih predmeta. Razumem da dete od 15 godina pita šta će njemu ti predmeti, ali ne razumem da država ne shvata koliko je opšte obrazovanje važno za izgradnju ličnosti. Humanističke nauke polako i kod nas postaju predmet sprdnje. Stvara se atmosfera da je samo važno imati zanat u rukama i što pre naći posao kod gore pomenutih stranih investitora, koji po pravilu isplaćuju minimalac.

Društvene nauke, inače, ne služe samo razvoju kritičkog mišljenja. Istina, kako se kod nas često izučavaju bubanjem definicija i klasifikacija, ne služe ni tome. Humanističke nauke, kao deo korpusa društvenih, služe humanizaciji modernog društva koje se u potpunosti okreće ka tehničkim kompetencijama, upotrebnoj vrednosti znanja, sticanju znanja zarad sticanja materijalnih vrednosti. Potreba da čovek razume sebe i svet oko sebe, polako postaje predmet podsmeha. Na potrebu da se uporedo sa sticanjem upotrebnog znanja radi i na duhovnoj strani čoveka gleda se kao na besmisleno rasipanje resursa, koje ne donosi novac, a danas je samo to bitno – novac! Umesto kulture, imamo zabavu. Gle slučajnosti, industrija zabave donosi mnogo novca, a kultura malo ili nimalo.

Uzgred, vrhunac idiotizma bio je smanjenje broja časova stranog jezika i geografije turističkim tehničarima. S tim u vezi i …

DUALNO OBRAZOVANjE

Da, za buduće majstore!
Da, za zanatlije!
Za ostale – ne!

Ostali u srednjim stručnim školama već imaju obaveznu praksu tokom školske godine. Istina, često ne funkcioniše nimalo, i svodi se na “javi se u ponedeljak da te upišemo, pa dođi u petak po potvrdu”. Taj bi se deo i te kako dao urediti, bar što se škole tiče. Kako bi moglo da se utiče na privredne subjekte u kojima se praksa izvodi, ne znam. Možda da država ponudi neke olakšice onima koji će ozbiljno raditi sa učenicima na praksi, ali da škola kontroliše ozbiljnost tog rada.
Dualno obrazovanje tu nije neophodno.
Teško da je nemoguće biti dobar prodavac bez dirinčenja u trgovinskim lancima za džeparac.

PREDUZETNIŠTVO

Još jedna šarena laža koja se nameće kao imperativ za naše bolje sutra.
Opet se svaljuje na prosvetu, a država pere ruke. Ako ne uspe, biće krivi prosvetni radnici.
Nebitno je što društveni ambijent postavlja povoljne okvire za preduzetništvo. Nebitno je što SVI znamo da u ovoj državi možeš da pokreneš posao jedino uz člansku kartu, a sutra i uz sigurne glasove svih koji kod tebe rade. Subvencije, start-ap krediti, dobijanje poslova preko agencije za saradnju sa ovim i onim – sve to može, ali se zna pod kojim uslovima. Možeš da piješ, ali ako pola Šarcu daješ.

I šta da nastavnik đacima govori o preduzetništvu kada zna u kakvom poslovnom okruženju ta deca danas rastu? Opet da ih gledamo u oči i lažemo, i da budemo odgovorni ako ta genijalna ideja ne uspe.

JEZIK I ISTORIJA

O ovome već ne sme ni da se zucne.
Ako potegneš pitanje ćirilice, dobiješ po nosu od kvazi-intelektualaca, i očas posla te proglase zatucanim tradicionalistom. Potpuno previde da je zaista normalno da svoje pismo voliš više od drugih, da svoj jezik čuvaš, da je tradicija deo nacionalnog identiteta. Ah, da. Nacionalni identitet je lepra, što se kvazi-intelektualaca tiče. To je srednji vek, to je zatucanost, primitivnost, i nimalo nije moderno, majke mi.
Istorija se prekraja pred našim očima. Decu šaljemo u život sa teškim bremenom istorijskog nasleđa na leđima. Neki nesvesno, a neki bogami i veoma svesno, oblikuju sliku o istorijskom nasleđu tako da dete ili počne da prezire narod kome pripada, ili postane ekstremni nacionalista. Kvazi-intelektualci kao problem prepoznaju samo ovo drugo. Prvo ih se ne tiče.

PROSVETA ODAVNO NIJE NAŠA

Državu vode rasipnici, a da bi imalo za njih, uzimaju od običnog čoveka. U budžetu za prosvetu ima taman koliko za umanjene plate. Svi, ali bukvalno svi projekti kojima se odlučuje u kom će se smeru razvijati obrazovanje, finansirani su iz inostranstva. Koliko pameti treba da se vidi da je to podjednako opasno kao i kada vojska nije tvoja, opasnije nego kad Narodna banka Srbije nije tvoja, ili od toga što vojvođanske oranice uskoro neće biti tvoje?

Mi nemamo put. Mi nemamo plan. Mi ne utičemo na budućnost naše dece.
Mi samo slušamo. Poslušni smo za medalju. Zato je važno da na ključnim pozicijama imamo samo umereno sposobne i pametne, a često i nimalo obrazovane. Važno je i da deci pokažemo da je obrazovanje nevažno, i to uspešno radimo. Sve i da u prosveti rade samo izuzetno stručni, misleći i moralni ljudi, nemoguće je izboriti se protiv svih devijacija života u Srbiji danas. Sistem radi protiv svih nas.

Sada je već sasvim jasno da su u pravu bili oni koje smo nekada smatrali teoretičarima zavere, a koji su tvrdili da se sistematski radi na otupljivanju i zaglupljivanju mladih generacija. Obezvredi im trud, pokaži da je obrazovanje nepotrebno, olakšaj dobijanje dvojke jer im više i ne treba, postavi ih pred fabričku traku, daj im novca tek da preživljavaju u strahu od sutrašnjice, amputiraj im nacionalnu svest, pokaži da su izbori besmisleni, i na kraju, daj im malo zabave – rijaliti, turska serija, Ceca, Jeca… Učini da pre pošalju es-em-es da glasaju za zvezdu Granda, nego za pomoć bolesnome. Nametni im nove idole, nek je Ceca veća od Hamleta. Jučerašnjeg hleba i igara – to je sve što im je potrebno. Našoj deci.

Zato bi vrhunski patriotski čin, koji bi podrazumevao ministra i Vladu koji brinu o svojoj zemlji i svojim građanima, a ne o interesima velikih gazda, bila reforma obrazovanja koja bi imala cilj da obezbedi kvalitetan život i istinski napredak ove zemlje i svakog pojedinca u njoj.

I na kraju, zašto ovakav tekst?

Zato što smo mi ta zemlja bez Narodnog muzeja.
Zato što smi ta zemlja najjeftinije radne snage u Evropi.
Zato što smo turistički poznati po golišavim devojčicama na splavovima.
Zato što imamo najviše vukovaca i funkcionalno nepismenih.
Zato što smo otrovani najprizemnijim šundom.
Zato što je nasilje svakodnevna pojava.

Zato što Cilindri U Oku, Keramičar, Šofer, Pečenjar, Vazduplohov, Preletačica, Vožd…
Nije patriotski da su životi naše dece u njihovim rukama.
Nije.

8 komentara

  1. Pa onako …sarena je Bozja basta …
    A licno bi savetovao sve kojima nije dobro u prosveti da je napuste i iskusaju se u necem sto ce ih vise zadovoljavati.
    Nista licno ali niko prosvetare silom ne opredeljuje ili drzi u tom poslu.
    Inace imate moj naklon.

  2. klotfrket says:

    Заиста не знам која вас је реченица из овог текста инспирисала на овакав коментар.
    Није ствар у томе да ли је некоме добро у просвети, већ у томе да ли је образовање добро.
    Ако изађу сви који мисле да није добро, верујте да ђацима тек онда неће бити добро.

  3. Srdjan Misic says:

    Svojevremeno, na pitanje šta mu je najveća želja Milan Mladenović kaže: "Voleo bih da se jedno jutro probudim i shvatim da je sve ovo bio samo jedan jako ružan san".

  4. Анониман says:

    Рече ми једна бивша ученица да јој момак има мајку која има одличан блог. 🙂 Што се тиче ове теме, мислим да је тада, кад је патриотизам замењен национализмом започета тиха окупација или колонизација ових простора, да је то било са намером да када дође време да издајници буду на власти, да то буде неприметно. Што се тиче Рациног коментара желео бих и ја да нешто напоменем, нас просветаре у том послу држи једна сила патриотизма да не одустанемо од младих који ће нешто допринети не само нашем друштву него се надам и човечанству, сила патриотизма заоставштине предака који су оставили не само културно богатство већ и свој живот за слободу свих али и слободу гузица које распродају ову земљу а самим тим и будућност наше деце. Та сила патриотизма за коју вероватно није чуо Раца, зове се одговорност према другима.
    Наставник ликовне културе Ф.Т.

  5. klotfrket says:

    Једино прву реченицу нисам разумела, а са осталим сам у потпуности сагласна.

  6. radije anonimno says:

    “Vrhunski patriotski čin bio bi vraćanje vaspitne uloge školi. Ona danas ne postoji, ne zato što su deca ovakva ili onakva, ili zato što su roditelji nesaradljivi. Vaspitne uloge nema zbog toga što država propisuje takve zakone i pravilnike i stvara društveno okruženje u kome cveta nevaspitanje!” Pošto je ovo kolonija, a kolonizatorima, naravno, ne pada na pamet da brinu o našem patriotizmu, naravno da će biti sve gore. Dok mi sami ne izborimo da nam bude bolje. Svuda na svetu su se ljudi BORILI, negde i ginući, da im na tim nekim poljima bude bolje. Nigde im ništa bitno i vredno nije niko dao na tacni. Žalosno je što je tako, ali do sada je svuda tako bilo. Još nam nije dogorelo do nokata, čim još ćutimo.

    • klotfrket says:

      Da, nenormalno dugo smo u stanju da trpimo, dok ne dogori do nokata.
      Imamo nisko samopoštovanje i veoma nerazvijenu građansku svest. Tačnije, mi nemamo svest o svojim pravima i o tome da je na nama da se za njih izborimo, ako su nam uskraćena ili ugrožena.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.