Domovino, šta da kažem maturantima?

Ispraćam još jednu generaciju.
Divni mladi ljudi, prilično sazreli od dana kada su prvi put kročili u moju školu, upravo spremaju maturske i prijemne ispite. Spremaju se i za matursko veče, mada sa manje euforije od prethodnih generacija.

Nedavno su me dve učenice pitale za savet šta da upišu. Pitaju devojke šta bi moglo da bude perspektivno. Znaju koliko će roditeljima biti teško da ih školuju, ne žele da dođu do diplome tek da bi je imale, već da bi sutra mogle i da se zaposle i osamostale. Obe su vredne, pametne i trezvene. Jedini ispravan odgovor koji sam mogla da im dam bio je – upišite SNS. Nisam im to rekla, ali sam videla da je to njima već jasno.

Ovih dana se rastajemo.
Idu na nastavu još nedelju dana.
Treba da ih ispratimo u svet odraslih lepim i mudrim rečima, željama i ponekim savetom. Treba da ih ohrabrimo da odlučno idu ka svom cilju, da se školuju, da jednog dana marljivim i poštenim radom hrane svoje porodice i doprinesu razvoju ovog društva.

Ili treba da im kažemo nešto drugo?

Treba da im kažemo da je nebitno to što nije neki student generacije postao direktor Koridora, nego Babić.

Treba da im kažemo da je nebitno to što Bezbedonosno-informativnu agenciju neće voditi najveći stručnjak za bezbednost, nego keramičar Gašić.

Trebalo bi i da ih ubedimo u nevažnost činjenice da nam državu vodi Megatrend kadar, da dolazi vreme kada će pravi doktori nauka kriti svoje akademsko zvanje jer će to “dr” ispred imena postati predmet vica.

Treba da ih ubedim da to što trenutno gledaju u svom gradu nije važno. Nevažno je što do juče polupismeni lokalni nikogovići preko noći postadoše masteri nekog čudnog menadžmenta sa još čudnijih fakulteta i visokih škola, za koje niko živ nije čuo, pa zasedoše u direktorske fotelje po javnim preduzećima i ustanovama.

Ili da im možda kažem da će raditi u stranim firmama za srpski minimalac i da sa dve takve plate neće moći da se skuće i osnuju porodicu? Da im napomenem da sutra neće imati ko da leči ni njih, ni njihovu decu, jer će svi lekari otići u Nemačku?

Da ih na vreme obavestim da će ova zemlja ići nizbrdo i samo nizbrdo, jer je vode najneukiji kadrovi “u novijoj istoriji Srbije”, jer nam je zemlja već prodata, jer će poljoprivredom moći da se bave samo ako im je Arapin poslodavac, jer će im MMF držati budućnost u šaci?

Da ih informišem o tome da će im, ukoliko se budu bavili privatnim biznisom, inspekcija zatvarati lokale zbog najmanje nepravilnosti i da se ne ugledaju na kineske radnje u kojima se fiskalni račun ne izdaje NIKADA, jer Kina je naš najveći istorijski prijatelj, a prijateljima se u kasu ne gleda?

Ili da ih uputim na informativne emisije nacionalnih televizija i svakodnevne konferencije za novinare one himere, što nit je lav, nit je zmaj, nit je koza, nego je i premijer i predsednik? Tamo im je jedino budućnost svetla, i dobro nam je, evo, samo što nije.

Dok se današnja generacija maturanata školovala, država je na njima vežbala sve nesuvisle ideje o reformi obrazovanja. Prošli su kroz sve hirove i eksperimente. Na fakultetima će ih sačekati nastavak te prakse. Naći će se u takozvanom bolonjskom sistemu, koji pored bolonjskog studiranja nije prošao. Sačekaće ih zadrti profesori koji odavno ne objavljuju radove, ali redovno zahtevaju da se njihovi udžbenici kupe. Sačekaće ih zastareli programi, porodične katedre i beskrajno duga lista troškova, čak i ako budu na budžetskom finansiranju. Sačekaće ih “istraživački radovi” u kojima će svaki student dobiti po poglavlje knjižurine na stranom jeziku, da ga prevedu o svom trošku, prouče, sažvaću i profesoru dostave prezentaciju. To će im se zvati seminarski rad, a profesor će sakupiti te radove i objaviti svoj.

Sačekaće ih veliko razočaranje ukoliko im očekivanja budu normalna. Ne velika, samo normalna.

A maturanti, premda svesni sveta oko sebe, u očima i dalje imaju nadu.
Vidi se strah od neizvesnosti, vidi se breme koje smo im mi natovarili na leđa, vidi se da shvataju u kakvoj državi žive, ali vidi se i ta nada u trunčicu svetlosti na kraju puta.

Zato je jedino što mogu da im poželim da ne ostanu bez nade.
Mi smo svaku priliku za normalan život upropastili.
Neka moji maturanti takvu priliku stvore, zgrabe je i ne dozvole da im je iko upropasti.
To je jedino što mogu da im poželim.
Jedino.

Niko nema prava da im oduzme tu nadu, čak i ako nam je jasno šta će sa njom biti.
Da li je na kraju tunela svetlo, ili na njih juri brzi voz, otkriće već sami.

Putujte, draga deco, budite zdravi i naučite kako da budete srećni uprkos otadžbini koja vam ne pruža ništa, ali će od vas tražiti sve.

5 komentara

  1. Анониман says:

    Uh!!!! Na źalost je tako!!!

  2. Анониман says:

    VEOMA LEPO STE NAPISALI I MISLIM DA JE POTREBNO STO VISE OVAKVIH OBJAVA

  3. Анониман says:

    Svaka cast na tekstu! Sve je tako kao sto ste napisali, nazalost.

  4. Миленко says:

    У филму "Три карте за Холивуд" дат је најбољи савет из уста локалног фотографа и филмаџије: "Децо, чим вам крила ојачају, бежите из ове луднице".

  5. Анониман says:

    Pravo u centar!

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.