Reforma lektire

 

U trenutku kada glavni grad Srbije nema nijednu dečju biblioteku, dobra vest je da su prosvetne vlasti napokon odlučile da reformišu obaveznu lektiru, pa makar to bilo i samo za učenike prvog razreda gimnazije. Pretpostavljam da je to početak i da će se narednih godina reformisati i stariji razredi.

Oformljena je stručna komisija nepoznatog sastava, dok šira stručna javnost nije uključena u proces. Međutim, u skladu sa vremenom u kome živimo, stručna i nestručna javnost su ipak dale svoj glas koristeći blagodeti interneta, i mišljenje je izneto na, kako rukovodilac Centra za razvoj programa i udžbenika kaže, raznim forumima. Zahvaljujući mišljenju “forumaša” povučen je predlog da se na spisku lektire nađu dela Agate Kristi, pa je nju zamenio Dobrilo Nenadić sa romanom “Dorotej”. Jasno je koliko je ovakav postupak neozbiljan, a rezultat čist populizam i podilaženje javnom mnjenju.

 

Ja po obrazovanju nisam profesor srpskog jezika i književnosti, ali jesam profesor engleskog jezika i književnosti. Književnost ne poznajem samo kroz lične čitalačke navike, već je poznajem i kroz proučavanje književnosti. Da li mi se uvek dopadalo sve što sam morala da čitam? Naravno da nije. Da li bih po ličnom ukusu i željama sve to uvrstila u obaveznu lektiru u osnovnoj i srednjoj školi i na fakultetu? Naravno da ne bih. Da li postoje dela koja sam jedva pročitala, mučeći se da ne odustanem? Naravno da postoje. Da li sam nailazila na dela zahvaljujući kojima sam u dahu “progutala” čitav književni opus nekog autora? Naravno da jesam.

S druge strane, da li sam kroz svoje školovanje smatrala da treba da učim trigonometriju? Naravno da nisam. A jesam li je učila? Naravno da jesam. Da li sam mislila da treba da znam sve ćelijske organele, imena mesopotamijskih vladara, godišnju proizvodnju paprike u Argentini, i da li je mene baš sve to interesovalo? Nije, a ipak sam učila jer je to bilo propisano gradivo. Nije bilo foruma na kojima bih napisala da me to zamara i da mi ne treba, ili da je potpuno nevažno za moje obrazovanje, naročito ako ću sve podatke zaboraviti do prekosutra.

 

 

U tom smislu se i na lektiru može gledati kao na propisano gradivo iz jednog školskog predmeta, o kome najšira javnost ne treba da iznosi mišljenje. Mišljenje je najniži oblik ljudskog znanja, za koji nije potrebno nikakvo obrazovanje, sposobnost rasuđivanja, poznavanje materije. Zato se i kaže da je kao dupe i da ga svako ima. Međutim, jedno je imati mišljenje, drugo je iznositi mišljenje bez pardona svuda i na svakom mestu, a nešto sasvim treće uvažiti i mišljenje nestručne javnosti pri formiranju korpusa sadržaja jednog školskog predmeta. To što ste išli nekada u školu, ne kvalifikuje vas za komentarisanje nastavnog procesa, kao što vas ni to što ste pročitali neke knjige ne kvalifikuje za donošenje suda o lektiri. Deluje prilično jasno, zar ne? Zbog toga nastavnici srpskog jezika i književnosti opravdano negoduju zbog načina na koji se ova najnovija reforma sprovodi, mada samu ideju o reviziji spiska obavezne lektire uglavnom pozdravljaju.

 

 

DA LI JE LEKTIRA SAMO GRADIVO?

 

Dok će se ćelijskim organelama, kroz život nakon školovanja, baviti samo oni kojima je to struka, čitanje bi trebalo da nam postane doživotna navika, a pre svega potreba – svima nama i svim našim učenicima. Da li to znači da školski predmet treba iskoristiti i da se razvije interesovanje za čitanje, ljubav prema knjizi, čitalačka kultura? Da li su tu mišljenja stručne javnosti podeljena, ili se nastavnici srpskog jezika i književnosti sa tim slažu? Da je moja ljubav prema čitanju zavisila od Tihog Dona, verovatno nikada ništa ne bih pročitala posle tog dela iz obavezne lektire. Da sam u školi čitala samo Dostojevskog i ništa više, od mene bi nastao doživotni zaljubljenik u književnost. Sigurna sam da ima i onih koji su knjigu zavoleli baš zbog Šolohova, a Dostojevski im je bio naporan. Međutim, sigurna sam da ima i onih koji baš zbog toga što su morali da čitaju ovakve autore nikada nisu zavoleli čitanje. Jeres je ovo reći jednom nastavniku književnosti, ali to ne znači da tvrdnja nije tačna.

 

Da li smo svesni trenutka u kome naši učenici odrastaju? Da li razmišljamo o tome koliki procenat naših đaka uopšte razume ljubavne jade Romea i Julije, ili Ane Karenjine, u trenutku dok u rijaliti programu na televiziji sa nacionalnom frekvencijom gledaju muža, ženu i muževljevu devojku, kako sede za istim stolom i javno prikazuju ljubavni trougao? Našim đacima je i Tom Sojer bezgranično dosadan. Kada svoje srednjoškolce pitam šta su poslednje pročitali, najčešće dobijem odgovor – Belu Grivu. Za ostala dela su se snašli – čitali su književne analize s interneta, gledali ekranizacije ili im je neko ukratko prepričao. Da li neko u tome vidi problem? Da li očekujemo da će naši đaci sutra, kao odrasli ljudi, imati potrebu da kupuju knjige, da se učlane u biblioteku, da poklanjaju knjige, da ne mogu da se uspavaju ako pred spavanje ne pročitaju bar desetak strana?

Da me neko ne shvati pogrešno – naravno da ne navijam za to da se klasici izbace iz lektire jer su novim generacijama nezanimljivi i nerazumjivi. Gradivo je gradivo, koji god predmet da je u pitanju. Ali, zarad razvijanja ljubavi prema čitanju, zarad stvaranja i negovanja čitalačke kulture, popustite malo. Ako je procena da bi rado čitali Gospodare prstenova (a pogrešna je, jer će pre odgledati film), dozvolite im da i to bude u nekoj široj lektiri. Čak ne mora ni Tolkin. Ponudite im Vukodava, Marije Semjonove, ili domaćeg Kosingasa, Aleksandra Tešića.

 

Jasno je da se neki kompromis mora napraviti, jer su nam đaci već odrođeni od knjige, čak i u mnogim gimnazijama. U mom gradu su do sada gimnaziju upisivali najbolji učenenici i oni koji nisu imali bodova ni za jednu stručnu školu. S najboljima je sigurno mogla da se obradi sva lektira, ali sa ovim drugim teško. Postavljanjem praga znanja potrebnog za upis u gimnazije, struktura đaka se menja, ali to i dalje ne znači da će problem s čitanjem biti rešen.

Stoji argument da postoji ocena za svako znanje. Jeste, možemo davati jedinice onima koji ne čitaju lektiru. Ostaje samo onaj problem sa ćelijskim organelama koje neće svim biti potrebne, i knjigama koje bi morale da budu deo svačijeg života, doživotno.

 

 

Na kraju, evo dela teksta koji sam pre nekoliko godina pisala na sličnu temu:

“Za razliku od nas, “svet” se trudi da problem rešava pre nego što nečitanje postane ukorenjena navika. U želji da saznam kako to oni rade, pročitala sam silne spiskove preporučene literature za čitanje tokom raspusta, obavezne literature koja se testira na završnim ispitima, liste nastavnih predmeta, silabuse i kurikulume.

Došla sam do sledećih zaključaka:

  • u mlađim razredima često imaju nastavni predmet Vođeno čitanje (Guided reading)
  • da, i kod njih se rade Dostojevski, Kafka, Kami, Orvel, Sofokle, Golding, Dante, Šekspir, Vajld, Ibzen, Markes, Virdžinija Vulf, Igo, E .A. Po…
  • da, rade i poeziju, i prozu, i dramu
  • rade i  Remarka, sestre Bronte, Hemingveja, Džejn Ostin, Flobera.

Ali, rade i:

  • Tolkina
  • Pračeta
  • Vorhola (Dnevnik E. Vorhola)
  • Čimamandu Ngozi Adiči (moju omiljenu savremenu književnicu)
  • Murakamija
  • Seneku
Srednjoškolci čitaju Paklenu pomorandžu, Kvaku 22, Ubiti pticu rugalicu, Vrli novi svet, Lolitu, O ljudima i miševima, Strogo kontrolisane vozove

 

U toku leta u najprestižnijim privatnim srednjim školama moraju da pročitaju od jednog do četiri obavezna dela (ovo se razlikuje od škole do škole) i najmanje jedno delo sa liste preporučene literature, koja obično broji 50 do 100 najaktuelnijih savremenih književnih dela. Tu ima dela koja se tek prevode na naš jezik, ima veoma popularnih naslova o kojima ozbiljni književni kritičari još uvek nisu dali svoj sud i za sada su daleko od toga da postanu klasici.

Za srednje škole koje rade po međunarodnom programu Kembridža, na osnovnom nivou završnog ispita (GCE), od proze se nalaze sledeća dela:

  1. Gde se anđeli boje kročiti (Forster)
  2. Gospodar muva (Golding)
  3. Plači, voljena zemljo (Paton)
  4. Put za Memfis (Tejlor)

Nalaze se još i tri dela koja nisu prevedena kod nas.

Na listi dramskih dela imaju po jednu dramu Šekspira, Šoa i Milera, i drame nama manje poznatih autora – Ratigen (scenarista filma Hotel International iz 1963) i Fugard (po njegovoj drami je napisan scenario za film Tsotsi, nagrađen Oskarom za najbolji film van engleskog govornog područja).
Inače, ovaj osnovni nivo maturskog ispita bi odgovarao našim srednjim stručnim školama, dok bi napredni odgovarao gimnazijama.

Deo lektire jasno služi opštoj kulturi, ali drugi deo služi samo i isključivo za sticanje i negovanje ljubavi prema čitanju.”

4 komentara

  1. Tanja Miladinov says:

    Tema je odlična, hvala što ste je pokrenuli. Moja deca pohadjaju Kembridž i učenici su I i III razreda. Počev od 0-og razreda ( slično našem predškolskom), svake nedelje dobijaju novu knjigu za čitanje. Naravno, knjige su prilagodjene uzrastu i fazama čitanja. Na kraju svake nedelje sledi čitanje, vežbanje dikcije i komentarisanje pročitanog. Mi smo zaista oduševljeni ovim vidom učenja i prezentovanja knjizevnosti jos od najranijih skolskih dana.

    • klotfrket says:

      Мислим да је и у Србији најмањи проблем читање код учитеља.
      Наше школство се држи некако до петог основне, па онда полуди.

  2. Sneza says:

    Moja ćerka, 1993 godište nije bila u ljubavi sa lektirom još od malih nogu. A volela je da čita. Nisu joj bile dovoljne knjige koje smo mogli da kupimo, redovno je uzimala iz biblioteke. Bilo je nprijatnih situacija sa lektirom. Od Toma Sojera i njenog komentara – ovaj već 7 strana farba ogradu znala sam da će biti teško. Srećom samo po lektiru nebi po čitanje knjiga. U I gimnazije posle jednog časa lektire vratila se sva ponosna. Profesorka je donela pet knjiga koje nisu bile u programu, uvijene da ih deca ne prepoznaju. Čitala im je odlomke. Moja je sva ponosna došla kući sa “samo sam ja znala svih pet knjiga i pisaca”. Znala sam tada sa sigurnošću da je problem u lektiri.

  3. Natasa says:

    U Holandiji postoji obavezna lektira, ali i po slobodnom izboru sa šireg spiska. Osim toga imaju i lektiru iz engleskog i nemačkog. Trenutno na stolu moje dece https://www.mupload.nl/img/5whysl.jpg
    Prethodnih godina su čitali Williama Goldinga – Lord of the flies i Orwela – Animal Farm.
    Pa imamo i mi “Animal farm” … nikad nismo “ježevu kućicu” izanalizirali kako je trebalo … čujem da je vraća u lektiru, valjda da se napokon izanaliriza kao politička alegorija onog, a možda i ovog vremena, jer ježurka opet lukavo škilji, pogleda bodlje i svaku šilji.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.