Srećna nam Noć prosvetnih radnika

Dan svakako nije. U najmanju ruku prolazimo kroz sumrak prosvete u Srbiji.

O plati nisam nikada pisala, pa neću ni sada. U ovom trenutku plata ne bi uticala na kvalitet obrazovanja. Ko radi dobro, svakako bi radio dobro, ko radi loše, plata ga ne bi naučila boljem radu. Reći ću samo da nam platu ne možemo čestitati.

Šta možemo?

Ukoliko smo iskreni prema sebi, jedino za šta stvarno treba da nam se oda priznanje jeste naša neverovatna sposobnost da pognute glave ćutimo, trpimo i sprovodimo. Mi smo najuspešniji sprovodioci zakona, pravilnika, uredbi, preporuka i telefonskih poruka. Čak nam nije neophodno ni da vidimo pečat i potpis. Dovoljno je da neko telefonom javi da bi valjalo da ubuduće radimo još tri stvari koje do juče nismo radili, i mi prihvatamo.
I sprovodimo.
Uspešno.

U takvim okolnostima, sramota je da podignemo glave zbog plata.
Za ćutanje, trpljenje i sprovođenje, sasvim smo odgovarajuće plaćeni, da ne kažem nagrađeni. Više je od crvene i sendviča, svakako.

Kada bi se sabrale sve fakultetske diplome koje u ovom trenutku čame po školskim fiokama u našim ličnim dosijeima, kada bi se sabrali svi naši položeni ispiti, sve pročitane knjige, pomislio bi čovek da prosveta počiva na ozbiljnom intelektu, na steni, stenčugi napravljenoj od ljudi naviknutih da razmišljaju, pokreću, analiziraju, tumače, reaguju, aktivno učestvuju, vuku društvo napred. Umesto toga, navikli smo i one koji odlučuju o prosveti, i đake, i roditelje, i najširu javnost na to da smo ćutači i sprovodioci.

Znamo, ili bar tvrdimo da znamo, da ne valja što su nam odeljenja ovolika, što pod raznm pritiscima (ili samo da bi nas glava manje bolela) štancujemo dobre ocene, fabrikujemo lažan uspeh. Znamo da je nenormalno i nerealno da nam iz osnovne škole izlazi toliko vukovaca i odličnih đaka, znamo da iza tih ocena ne stoji potrebno znanje, znamo da je pogrešno što đacima pomažemo na završnom ispitu, znamo da je gradivo potpuno idiotski široko postavljeno. Svesni smo da nemamo vremena da kroz sve što je propisano prođemo na kvalitetan način. Vidimo da nam đaci kampanjski bubaju za ocenu, i sve zaborave kroz pet dana. Znamo da nam obim propisanog sadržaja ne dozvoljava da se dovoljan broj puta vratimo na najvažnije stvari, da ih obnavljano, utvrđujemo, sistematizujemo.

Znamo da nam đaci iz škola izlaze ne samo funkcionalno nepismeni, nego i bukvalno nepismeni. Znamo da nam je srednjoškolsko obrazovanje haotično, nesuvislo, da broj časova određenog predmeta zavisi od jačine lobija u datom trenutku, a ne od stvarnih potreba struke. Uvode nam besmislene izborne programe, pristajemo na njih, a nemamo pojma ni kako se drže, ni koja se literatura koristi, ni koliko se ide u dubinu ili širinu. Drže nam komične obuke na kojima ništa ne naučimo, na kojima se ništa ne pojasni, na kojima nema odgovora na naša pitanja, a često, bogami, nema ni pitanja.

Da bar imamo jednu telefonsku liniju ili imejl adresu za sve nedoumice i nedovoljno jasne pravilnike, gde bi neko iz Ministarstva bio u obavezi da nam odgovori i pojasni u razumnom roku!

Radimo tako što svako od nas tumači po svojoj pameti, što svaka školska uprava ima drugačije zahteve i tumačenja, što se po društvenim mrežama pitamo šta i kako treba.

I sprovodimo, sprovodimo, besomučno sprovodimo svaku budalaštinu koja nam se servira, čak i kada smo svesni loših posledica po đake.

Uredno 6. i 21. u mesecu pitamo “da li je legla”.
Ne pitamo zašto se akredituju najgori udžbenici ikada, zašto je vršnjačko nasilje u nedopustivom porastu (osim ukoliko ne verujete ministru da nije, nego da je samo zahvaljujući njemu vidljivije), ne pitamo se šta će konobarima integrali a ne znaju tablicu množenja, ne pitamo se kako je smeo da bude smanjen nedeljni fond časova geografije turističkim tehničarima, ne pitamo se zašto se već jednom ne odvoje časovi književnosti od časova maternjeg jezika.

NE PITAMO SE ZAŠTO ĐAKE IZ ŠKOLE ISPRAĆAMO SA OCENAMA, ALI NE I ZNANJEM!

Samo ćutimo i sprovodimo.
I tradicionalno prvog septembra imamo štrajk upozorenja.

Kolege, sramota je!
Naša je sramota!
Sve vidimo i ništa ne preduzimamo.
Sve nam je jasno, a ipak bespogovorno sve sprovodimo.
Mi smo im dozvolili da nam oduzmu proaktivnu ulogu i dodele ulogu sprovodioca, izvođača radova. Uljuljkali smo se u ulogu žrtve kojoj i đak i roditelj mogu da podviknu, jer su nama, zaboga, ruke vezane. Lupetamo da nam treba status službenog lica, nama koji radimo u vaspitno-obrazovnim ustanovama. Ne, ne treba nam status službenog lica. Treba nam da ne dižemo dva prsta kada se preglasavaju ocene, da ne dižemo dva prsta kada se odlučuje da se problematičan učenik ipak ne isključi iz škole. Treba nam da obustavimo nastavu kad nam školska uprava vrati đaka isključeng iz škole.

Sve što nam treba mi već imamo.
Svi su mehanizmi u našim rukama.
Sami smo smo krivi za ovaj sumrak i sunovrat obrazovanja.
Saučesnici smo i tačka! Nikada i ni na šta nismo reagovali!

Ne branimo ni profesiju, ni đake, ni sami sebe od loših odluka i nakaradne reforme. Samo ćutimo i sprovodimo.

Zato, srećan nam neki budući Dan prosvetnih radnika, jer ovaj niti je dan, niti je srećan. Ovo je samo jedan u nizu dana sramote za obrazovanje u Srbiji.

15 komentara

  1. Vesna says:

    Kao i uvek, suštinski, jasno i otvoreno ! Da li je suviše reći , da Vam se divim ?!

  2. Ceca says:

    Kao i uvijek, pravo u metu! Veliko bravo za svaku riječ, naježih se čitajući!

    • klotfrket says:

      Хвала, Цецо.

    • Snežana Maletin says:

      Poštovana koleginice, pratim vaš blog. Divim se vašem strpljenju i slažem se sa vama. Problem je u celokupnom društvu koga čine građani tj.mi. Mi smo ti građani, bilo koje profesije. A građani su ljudi, neki obrazovani, poluobrazovani ili neobrazovani. Neki časni, humani, svesni, a neki ne. Diplome i pročitane knjige, same po sebi ništa ne znače. Svest i savest znače više. S poštovanjem.

  3. Anonymous says:

    Респект.

  4. Daniela Janković says:

    Ovo o čemu govorite je preozbiljna pojava sa višestrukim uzrocima I dalekosežnim posledicama. Bolesno društvo. Potreban je sveopšti pokret da se ,,neman” unutar koje živimo uništi i iz nje stvori zdravo društvo. Treba snage za takav preporod. Nadajmo se da će ovo bolesno društvo ipak izroditi takve pojedince koji će snagom svoje vere pokrenuti ovako anesteziran narod kome pripadamo i mi prosvetni radnici.

    • klotfrket says:

      Данијела, некако ми је за све остале прихватљивије да буду анестезирани, него за нас у просвети.

  5. Anđelija says:

    Nemam(o) hrabrosti da se suprostavimo ludilu.Starije kolege broje dane do penzije,mlađi su ucenjeni radom na određeno,neki drugi otplaćuju rate kredita i otpremaju već veliku decu u inostranstvo.I,tako prolaze dani,snagu usmeravamo na drugu stranu i trpimo na žalost.Uljuljkani smo u talogu,posustali,razdor je među nastavnicima i nadležni dobro znaju s kim imaju posla.

  6. Natasa says:

    Ja sam pedijatar po struci,isto radim s decom,naravno na drugi nacin.Majka sam za sad jednog a uskoro 2 djaka….zaista smatram da je prosveta osnova razvoja jednog drustva i nacije i da je jako vazno ko, sta i kako radi u njoj.
    .

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.