Zabrana zapošljavanja, podmukli mehanizam očuvanja vlasti

Odluka o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru doneta je 2013. godine, s namerom da bude na snazi do 2016. Srpska napredna stranka je na vlasti od 2012. godine. Broj direktora u javnom sektoru koji nisu članovi SNS-a ili neke od stranaka u koaliciji na vlasti, na nivou je statističke greške. U praksi to znači da uglavnom naprednjaci odlučuju o primanju radnika u javnom sektoru u radni odnos, a onda, sasvim šizofreno, naprednjaci donose odluku da naprednjački direktori ne mogu da primaju radnike u stalni radni odnos.

Sve se vrlo podmuklo radi pod izgovorom da treba izvršiti racionalizaciju, rasteretiti državni budžet, ekonomski oporaviti zemlju.

Za sve vreme trajanja zabrane zapošljavanja, radnici se najnormalnije zapošljavaju, ali ne sklapaju ugovor na neodređeno vreme, već im se ugovor produžava ili ne produžava iz godine u godinu. Zbog toga je javni sektor, kojm svakako upravljaju naprednjaci, pun radnika primljenih na određeno vreme. Isplaćuju im se plate i plaćaju svi doprinosi, u dinar isti kao i kod radnika koji su u stalnom radnom odnosu. Nije mali broj radnika koji tako rade od 2014, bez prekida. Danas istekne jedan ugovor, od sutra važi novi, pa opet. Sasvim je jasno da za njihovim angažovanjem postoji trajna potreba (bar u meri u kojoj su i ostala radna mesta trajna).

Zbog čega ih onda država razlikuje od radnika u stalnom radnom odnosu?
Zbog čega ih skoro šest godina drži u neizvesnosti, a u dinar za njih plaća kao i za ostale?
Zašto naprednjaci ne veruju svojim direktorima?
Zašto nisu uspostavili neki mehanizam za proveru opravdanosti primanja u radni odnos, i kontrole svojih direktora, umesto što su uveli zabranu zapošljavanja?
Zašto držite ljude u grču, saplićete ih u sasvim normalnim stvarima kao što je podizanje kredita, planiranje porodice, planiranje života?

Ovo su sve retorička pitanja, jer je odgovor sasvim jasan.
Manipuliše se ljudima, drže se u šaci, teraju se na poslušnost, na pokornost, na savijanje glave i savijanje kičme. Ljudi se tretiraju kao masa za popunjavanje stranačkih autobusa, kvadratnih metara na stranačkim mitinzima spontano okupljene podrške Vučiću, tretiraju se kao sakupljači kapilarnih glasova po radnom nalogu, usmenom. Nebitno je koliko su dobri i marljivi radnici, kvalifikovani za svoj posao. Bitno je da ćute i da se ne bune. Ukoliko se pobune, sledi čuveno – ako ti ne odgovara, ima ko hoće umesto tebe.

Naravno, možemo da preziremo ljude koji pristaju na takve stvari, možemo da ih prozivamo, nazivamo pogrdnim imenima. Možemo, ali tek nakon što smo mi sami pristali na to da ostanemo bez posla jer smo hrabro pružili otpor, čak i uz svest o tome da ćemo drugi posao teško naći. U protivnom, setite se izreke o “lako je … koprive mlatiti”, i ćutite. Takva vrsta besa je pogrešno kanalisana. Usmerena je ka ljudima koji strepe za egzistenciju, umesto na bahate donosioce odluka i one koji ih sprovode. Na kraju, ne možemo biti besni na nepodizanje glasa zaposlenih na određeno vreme, dok oni koji su za stalno zaposleni ćute, ne štrajkuju, ne dižu glas, ne pokazuju nikakav otpor.

U prosveti, u kojoj i sama radim, situacija je možda najjasnija, i najzgodnija da se besmislenost zabrane opiše i pojasni.


Zna se kolika je nedeljna norma svakog nastavnika. Zna se koliko časova određenog predmeta svako odeljenje ima svake nedelje. Zna se koji je broj odeljenja u školi. Ako ima deset odeljenja, svako od njih dva časa istorije nedeljno, to znači da škola ima dvadeset časova istorije u jednoj nedelji, što je norma jednog nastavnika. Tu ne mogu biti primljena ni dva, ni tri nastavnika sa punom normom, već samo jedan. Čisto ko suza, jasno ko dan, ali je taj nastavnik i dalje već godinama angažovan po ugovorima u trajanju od jedne školske godine. Zašto, pobogu?! Da bi svaki direktor imao svoju veoma privatnu grupu ljudi, koja će bespogovorno podržavati svaki njegov postupak, i uvek glasati za njega?

Postoji i ona priča za malu decu, da ministarstva mogu u pojedinim slučajevima dozvoliti zasnivanje stalnog radnog odnosa, ukoliko direktor pošalje obrazloženu molbu. I oni koji su primljeni na taj način su statistička greška u sistemu. Čak i kada se otvori novo radno mesto odlaskom radnika u penziju, ipak kreće mrcvarenje radnika koji će svakog avgusta strepeti da li će mu ugovor biti produžen, obnovljen, da li će od septembra imati posao i platu. To su po pravilu mlađi ljudi, oni isti koje ćemo uskoro ispratiti na aerodromu, na šta će predsednik poručiti da slobodno idu ako igde ima boljeg mesta od ovog ovde. U slučaju prosvete, to će sve biti visokoobrazovani ljudi, čija će deca sutra biti strani državljani.

Kada bih potpisivala svaki svoj tekst ponaosob, ispod ovog bi pisalo da sam već 25 godina u stalnom radnom odnosu, i da ću pri svakom eventualnom bodovanju u školi imati najviše bodova jer sam starija od koleginica koje predaju moj predmet. Ne strahujem za svoje radno mesto, imam ugovor na neodeređeno vreme, ne mogu ni tehnološki višak da budem. Pozivam i sve ostale kolege koje su u mojoj situaciji, da ne budu slepi i gluvi za probleme onih koji su se samo sticajem okolnosti zapošljavali kasnije.

Pozvala bih i sindikate, ali nešto nisam raspoložena za viceve danas.


12 komentara

  1. Svetlana says:

    Svaka cast za teks i iskrenost.

  2. Saša Đurić Marković says:

    Upravo tako, potpuno se slažem! Odličan tekst!

  3. Vesna says:

    Dali ste najbolju analizu stanja od svih. Spadam u one na ”određeno” radnike koje ste besprekorno opisali. Hvala na razumevanju stvarnog stanja. Plašim se da će se malo zaposlenih na neodređeno vreme odazvati Vašem apelu… Imate moje veliko poštovanje koleginice, iako se ne poznajemo.

  4. Jelena Dragaš says:

    Svaka čast za tekst. Ja bih samo dodala sledeće da radnici koji rade na ugovor trpe pritiske. Ja sam do pre dva meseca radila u školi, ali sam zbog svojih političkih stavova i zato što nisam htela da sendvičarim ostala bez posla i nikome ništa. Razočarana sam, a najviše sam razočarana u svoje kolege koje godinama rade i imaju sigurne poslove. Moje pitanje je zašto ćutite, zašto se plašite za svoju egzistenciju, zašto okrećete glavu. Zašto?

  5. Anonymous says:

    Tuzna istina.
    Strucno zastupljena nastava, a nastavici na odredjeno…
    PRM obrazac poslat, ali nema odgovora.
    Tako godinama

  6. Jelena Dragaš says:

    Svaka čast na tekstu. Ja sam do nedavno radila u školi, naravno na ugovor. Ostala sam bez posla zbog svojih političkih stavova i zato što nisam htela da botujem. Pogdilo me je zato što su moje kolege ostale neme na moj slučaj. Kolege koje godinama rade i imaju sigurne poslove ćute , jer se plaše za svoju egzistenciju.

  7. Mira Kašerić says:

    I tako već toliko godina. Deca koja rade na mestima moraju da ćute, a nas koji govorimo gledaju kao na Vanzemaljce (nama matorima ne mogu da prete otkazom). U mojoj nekoj školi, od 19 učitelja 5 rade na mestima onih koji su otišli iz škole. Svi su zaposleni na određeno vreme.
    Koliko samo puta mrzim sebe što znam, a ne mogu da promenim. Zbog istog onog vica…

  8. Petar says:

    Tekst je odličan. Liši su oni koji pristaju na takav dil. Ja sam, istina davno, radio kao poredstavnik firme. Bio sam sam i lepo sam radio, imao dobru platu koja je bila određena od fakturisane realizacije. Znači ništa fiksno, koliko zaradim, to je moje i bilo je fantastično jer sam znao da radim taj posao. No, u jednom momentu moja firma primi još dva radnika, bile su to sedamdesete godine da bude jasnije. Jedan od njih je bio deklarisani ustaša, hrvatski nacionalista, osuđivan i odležao je robiju. Ja nisam bio član SKJ ali sam bio lojalan građanin JUgoslavije, što sam uostalom i danas, mada Jugoslavije davano nema ali ja sam u toj državi rođen i nikome je ne dam. Opomenuo sam rukovodstvo moje firme za koju sam radio da dotična osoba ima prošlost koja može da bude štetna kako za firmu tako i za mene. Oni se na to nisu obazirali nego su mi rekli da ja radim kao i do sada a oni će imati svoj promet i svoju platu nezavisno od mog prometa. No tu nije bio u pitanju ni promet i fakturisana realizacija ni plata nego moj čist obraz. Pošto nisam mogao da izdejstvujem da dotična persona ne radi u kancelariji u kojoj i ja radim, zatražio sam moju radničku knjižicu i zahvalio se mojoj firmi. Bio sam mlad, otac dvoje dece, bez posla, podstanar, ali čista obraza. Godinu dana sam tražio drugi posao pisao molbe i na kraju se ponovo zaposlio. Znači, ovi što prihvataju ovakav dil sa vladajućom strankom su ljudi bez morala i ne treba da nas čudi što nam je tako kako je. Jednostavno, ne postoji opravdanje za takav dil. Postoji samo lični interes i oni su iskorišteni od istih takvih koji imaju samo svoj ličnbi interes da se obogate i oni i cela njihova porodica ako je moguće.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.