Pačvork reforma

Srpsko obrazovanje se u kontinuitetu reformiše već dobrih petnaest godina.

Ako pročitate Strategiju razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, a koju je donela Vlada još 2012. godine, saznaćete da je do sada bilo dvadesetak pokušaja reformi, ali da su bile neuspešne jer se reforma obavljala parcijalno, nesistemski, da su se samo prepravljali postojeći segmenti (planovi, programi, udžbenici). Niko pre njih nije shvatio da obrazovni sistem treba, u trenutku kada u Srbiji znanje ne znači ništa, “da stvara populaciju moderno obrazovanu, kreativnu, za učenje motivisanu i osposobljenu za primenu stečenog znanja.

Ova najnovija reforma je počela s Gašom Kneževićem (GSS), koji je hteo sve i odmah, nastavila se sa Ljiljanom Čolić (DSS) koja je htela da ukine Darvina, Slobodanom Vuksanovićem (DSS) koji je popravio standard prosvetnih radnika ali nije do kraja rasvetlio aferu Indeks, pa su zatim prosvetu preuzimali Zoran Lončar (DSS), Žarko Obradović (SPS), Tomislav Jovanović (SPS). Poslednja trojica nisu ostavila neki pečat, kao da se nisu previše bavili svojim poslom. Od njih trojice, najsnažnija politička ličnost bio je Obradović, pa je u skladu sa tim u govorima o prosveti najčešće nizao isprazne političke floskule.

Na kraju je srpsku prosvetu zadesio još uvek aktuelni ministar Srđan Verbić, kao nestranačka ličnost, a na predlog premijera Vučića lično (SNS). Uveo je praksu dovođenja saradnika direktno iz nastave, zagrebao po tržištu udžbenika, pročitao zakon i shvatio da se brojem časova zakon krši, promenio malu maturu, pojasnio nastavnicima šta od papirologije moraju da rade i u kojoj meri, uveo nove dnevnike učiteljima (čime im osmeh nije vraćen), dozvolio smanjenje fonda časova opšteobrazovnih predmeta, prešao Vučića kad je objasnio da je dualno obrazovanje u stvari zanatsko i srpskom obrazovanju poznato, doneo neke silne pravilnike koji su uglavnom najavljivani kao čudo neviđeno, pokušao da uredi spiskove zaposlenih u obrazovanju, pokušao da ukrupni norme, pokušao…

Ono što nije ni pokušao jeste da kolegi ministru objasni da prosvetni radnici nemaju kratko radno vreme jer blizu 50% svog rada obavljaju kod kuće, da ozbiljno revidira ideju o inkluzivnom obrazovanju (bez obzira na to koliko je para ušlo u zemlju zbog inkluzije), da spreči da se ionako najniže plate u javnom sektoru smanje zaposlenima u obrazovanju, da ne dozvoli da se ne ispune tačke Sporazuma o prekidu štrajka, da se do kraja razreše pitanja spornih diploma i doktorata najviših funkcionera u zemlji… Nije spisak konačan, ali dovoljno je i ovoliko.

Ono u čemu ni jedan jedini ministar nije uspeo jeste ozbiljna reforma obrazovanja. Mnogi se time nisu ni bavili, računajući na ministarku iz senke koja je, sedeći u Zavodu, povlačila konce onako kako je zamislila još pre petnaest godina. Oni koji su želeli nešto da promene morali su prvu polovinu mandata da potroše na raspetljavanje zamršenih odnosa i ublažavanje uticaja sivih eminencija u Ministarstvu, koji su fino razgranali svoju mrežu kroz školske uprave, ovi kroz direktore, svi zajedno kroz prosvetne inspektore, pa sve do lokalnih vlastodržaca. Malo je tu bilo mesta za ozbiljan rad.

Opet, da bi se održavao utisak da se za ovih petnaest godina obrazovanje ipak reformiše, uvođene su brojne novine, od kojih na prste jedne ruke možeš da nabrojiš one koje su zaista valjale (hm, trenutno ne mogu nijedne da se setim). Te promene su uvođene stihijski, kad god bi neko bitan iz Ministarstva ili jednog od zavoda otišao poslovno u inostranstvo. Tamo bi video da nešto uspeva, pa bi po povratku naredio da to uspeva i kod nas. Sreća je velika da nisu radili u Ministarstvu poljoprivrede, jer bismo sada muku mučili sa proizvodnjom banana, kafe, manga, papaje, pirinča, kurkume, maslina, dok bismo parkove pošumljavali palmama. Sreća je i da nisu radili u turizmu, jer bi se sada insistiralo na uspevanju skijanja u Vojvodini i surfovanja na Moravi. Međutim, u obrazovanju nije imao ko da im stane na put. Ko vele – deca tamo, deca ovde; učionice tamo, učionice ovde. Zašto ne bi uspelo? A onda, udri po prosvetnim radnicima da razne nebuloze sprovedu u delo. Nikoga nije brinulo na stotine nedorečenih pitanja, jer su odabrali taktiku “peglanja u hodu”.

Kada se danas pogleda naše do sada reformisano školstvo, najviše nam reforma liči na pačvork neuke švalje. Sve zakrpa do zakrpe, ne slažu se međusobno ni po boji, ni po obliku, lagano prišivene, konac se para, rašiva se na sve strane. I dalje sam ubeđena da timovi koji nešto propisuju, međusobno ne govore i u ozbiljnoj su zavadi. Ne mogu se dogovoriti o datumu takmičenja, a kamoli da se dogovore bar o horizontalnoj povezanosti gradiva.

*****

Zimus mi je jedan šarmantni desetogodišnjak koji ne živi u Srbiji objašnjavao kako je u njegovoj školi. Kaže, obrađivali su mesec dana Titanik. Iz istorije su učili o društvenim i ekonomskim okolnostima s početka 20. veka. Iz geografije su se bavili rutom kojom je brod išao, a iz biologije klimom. Onda su podelili uloge po grupama. Jedna grupa je predstavljala brodograditeljsku firmu i tu su se dotakli izdržljivosti različitih materijala koji se koriste u brodogradnji, kao i sasvim novim tehnologijama koje su se u to vreme pojavile. Druga grupa je zastupala interese naručioca posla, bila zadužena za razloge iz kojih su donošene odluke o načinu izgradnje broda, troškova, kompromisa, rute kojom će brod ploviti i slično. Treća grupa se našla u ulozi kapetana. Četvrta u ulozi brodskog oficira, peta se bavila putnicima i njihovim nadama i motivima za putovanje, i tako redom. Na kraju teme imali su priredbu.Sledećeg meseca su obrađivali drevne civilizacije Srednje Amerike, tačnije, bavili su se Majama. Opet iz istorije istorijski deo, iz geografije su obrađivali tu geografsku regiju od tadašnjeg vremena do modernog doba, iz umetnosti su se bavili umetnošću Maja, a iz nastave religije religijom Maja. Na časovima vođenog čitanja čitali su, naravno, tekstove o toj civilizaciji, tražili značenja reči i sinonime, učili kako da pronađu određene informacije u tekstu. Na kraju je bila opet priredba.

Uzgred, svi učestvuju na priredbi, a ne samo oni koji najlepše glume i pevaju. To je prava inkluzija.

Zašto je kod nas nemoguće povezati gradivo? Zašto je nemoguće dati smisao onome što se uči, pokazati deci da to nisu informacije koje služe da se bubaju, a da i dalje vise u vazduhu?
Zato što imamo pačvork reformu, na koju niko ne gleda pogledom odozgo, sveobuhvatnim, vizionarskim, već je sve rasparčano i svako reformiše deo nečega kao da celina ne postoji.

*****

Bliže se izbori i već se pitamo ko će nam biti sledeći ministar. Ako nastavi sa ovakvom reformom, svejedno je. Može i Marjan Rističević, a može i Rajna Dragićević. Nebitno je.

Ako je budući kandidat pametan (muški rod je upotrebljen generički), morao bi samo jedan preduslov da traži pre nego što stupi na dužnost: da se donese po hitnom postupku neki leks specijalis koji će sve zaposlene u ministarstvu, školskim upravama, zavodima i agencijama, a koji imaju ikakve veze sa nastavom, smesta poslati u nastavu; da dalje predvidi da se njihova mesta popune iz redova sadašnjih nastavnika, na dve godine, pa nova rotacija – ovi nazad u nastavu, a na njihova mesta novi nastavnici. Tek kada budu imali svest o tome da će i sami morati da rade po onome što propisuju, biće i pameti i ozbiljnijeg razmišljanja. Dotle će nam salonski stručnjaci prodavati maglu, a mi ćemo biti grbavi što magla nije kristalno providna ili bar roze.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.